Deljenje

 


.Животна прича последњег преживелог са погрома у Шумарицама.


ДРАГОЉУБА СУ ПОКОСИЛИ РАФАЛОМ, АЛИ МУ НИСУ УСАДИЛИ МРЖЊУ


Пише: Сава Миленковић


Прошло је 77 година од када су фашисти на зверски начин стрељали више од 2.400 људи из Крагујевца и околних села. А само два дана је до те годишњице делило Драгољуба Јовановића, последњег преживелог из октобарског масакра, да дочека поново 19. Октобар, дан када је у Маршићу стрељано 120 мештана, и када је као седамнаестогодишњак преживео рафале немачких митраљеза.
А животну причу Драгољубову, који је преминуо у 94. Години, зна његова суприга Радмила, која је са њим провела 70 година у браку. 


-Он је имао 17 година када су у село дошли Немци и одвели га на стрељање. Није волео да прича о томе, али ја знам шта се дешавало. Био је у дворишту са својим оцем Божидаром, и цепали су дрва када је дошла казнена експедиција. А његов отац је знао немачки, јер је био у заробљеништву у Првом светском рату. Рекао им је да воде њега, а не дете. Али они су узели сина. И поред њега два стрица. Одведен је са мештанима на пропланак. Сви су стајали. Он је био у другом реду. Немачки командант је прочитао смртну пресуду, и саопштио свима због чега су жртвовани, и да важи закон „100 за једног мртвог војника“. И онда је наредио да се пуца. Драгољуб је био најмлађи, и пре рафала је скочио на земљу. Покосили су га меци по ногама. Пробило га је 12 куршума. А све је гледала његова мајка, Госпава. Ишли су немци по лешевима, шутирали, газили, и пуцали у оне који су давали знаке живота. Али Драгољуб се примирио. Онда су наредили људима које су довели да гледају како им убијају најмилије да зас за 15 минута покупе лешеве. То га је и спасило. Мајка га је узела, ставила на кола која су вукли волови, и однела. Лечила га је код комшије. А у исто време су у стрељана два срица, прича Радмила Јовановић.


Kragujevac Radmila Jovanovic sa slikama muza Dragoljuba 231018 RAS foto Nebojsa Raus03



Љубав између Радмиле и Драгољуба се родила у возу. На путу ка Лапову. 
-Ја сам имала 17 година. А он је ушао у купе. Видео ме је, погледао... Имао је он тада 25 година. За то време он је био већ старији момак. Није било то као сада. Постидела сам се. Рекао ми је да сам лепа. А онда је дођао код мог оца. И тако је све почело. Времена су била другачија. Важно је било шта доприносиш не само кући, наго и друштву. Радио је као учитељ у баточини, Чумићи, Драгобраћи... Сећам се да се прави пут у селу, а он засуче рукаве, узме лопату, и ради стално са радницима. Такав је био,прича Радмила, поносна на свог покојног мужа.




Драгољуб је цео свој живот посветио неговању сећања на жртве великог злочина.1970. године је постао директор Спомен парка. Трудио се да се изгради музеј, који је свстан у најбоље архитектонске структуре на свету. 
-Ишао је у Холандију да набави куполе од пластике које покривају музеј. Поставку је правио Ото Лого, слике је дао Лубарда.... Постали смо пријатељи. Нисмо били богати. Нисмо имали деце. Волели смо да путујемо. Прошли смо 24 земље. А није мрзео никога. Свастика нам живи у Немачкој . У Франкфурту. Пуно смо времена пробели тамо. А и поред све своје голготе коју је преживео, немце није мрзео. Људе није делио по нацији, него по љдскости. Увек је причао само једно. Да је рат највеће зло. Да све може да се реши на нормалан начин. Без жртава. Без убијања. Његова омиљена политичарка је Ангела Меркел. Више ништа не треба да се каже, да се опише какав је то био човек, каже Радмила.
Сава Миленковић
Фото: Лепа Шумадија

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"