Warning: file_get_contents(https://graph.facebook.com/?id=http%3A%2F%2Fwww.lepasumadija.rs%2Fjoomla16%2Findex.php%2Fdj-g-dj-i%2F210-profesror-miloje-pavlovic): failed to open stream: HTTP request failed! HTTP/1.1 403 Forbidden in /home/lepasuma/public_html/joomla16/plugins/content/fastsocialshare/fastsocialshare.php on line 173
Deljenje

Професор Милоје Павловић, Солунац и директор крагујевачке Гимназије очитао је лекцију покољенима

ОН И ДАЉЕ ДРЖИ ЧАС!

Може ли се победити смрт? Постоји ли пут у вечност? Може ли да се живи заувек? Питања су која људски род покушава да одгонетне од када постоји. А један човек, Шумадинац, је пре 77 година показао да је одговор „ДА“. Човек који није био ни комуниста, одбио је Димитрија Љотића да му поштеди живот

 

То је Милоје Павловић, професор и директор Мушке гимназије у Крагујевцу, који је 21. октобра 1941. године одбио понуду злочинаца да му се спаси живот, и који је стао у строј са својим ђацима и заједно са њима погинуо. „Пуцајте, ја сада држим час“ су му биле последње речи, са којима је отишао у незаборав.
Милоје Павловић је рођен у селу Горње Јарушице 1887. године, од оца Александра и мајке Катарине.

Учесник Балканаског рата и Солунац

- Био је коњички потпуковник, учесник балканског и Првог светског рата. Омиљени професор и директор Мушке гимназије. Организовао је Соколско друштво. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату, прошао кроз славне битке за ослобођење Косова и Метохије у Куманову и на Брегалници, издржао све патње ио тегобе албанске голготе, стигао на Крф, па на Солунски фронт, прошао Кајмачкалан и ратовао све до ослобођења Шумадије, Београда и целе Србије. Носилац је великог броја одликовања, од Албанске споменице па Ордена белог орла са мачевима, Златне и Сребрне медаље за ревност у служби, Ордена Светог Саве петог , четвртог и трећег реда. Захваљујући њему је подигнут и Споменик палим Шумадинцима. Он је био личност од великог значаја и ауторитета, прича историчар и академик професор Жељко Зиројевић.



Његов патриотизам и родољубље се видело и 27. марта када је својим говором згазио на Тројни пакт. Као професор и васпитач је показао своје држање 21. октобра 1941. године. Имао је 54 године, изведен је из школе са својим ученицима на стратиште.
- Угледао га је и пришао му љотићевац, организатор „фашистичког збора“, и ратни злочинац Марисав Петровић, и рекао му „Ене, и ти си ту...“. Милоје га је погледао оштро, са презиром. Марисав му је рекао „Знаш ли бре да ти живот зависи од мене?“... Директор гимназије му је рекао, према тврдњи сведока који су преживели погром, „ако ми од тебе зависи живот, такав ми живот не треба“. Тиме је Милоје Павловић ушао у легенду, а сам његов чин је био такав да је за тај свој подвиг 27. новембра 1953. године проглашен за народног хероја Југославије. На дан када је рођен, прича Жељко Зиројевић.
Био је од почетка изванредан ђак. Завршио је два факултета, Филозофски и Правни, студирао је Српски језик и књижевност код професора Јована Скерлића, који је тражио да он остане и буде асистент на факултету. Међутим, он је то одбио, и вратио се у Крагујевац, да предаје у школи. Био је поносни Шумадинац и ратник. Патриота изнад свега. Одбио је понуђени живот, загрлио своје ђаке, и са њима кренуо у смрт. Тако је показао да је личност вечног трајања, и професор за сва времена. Показао је у најтежем тренутку ко је, какав је, и куда води пут у вечност. Он је и сахрањен заједно са својим ђацима, код споменика „Пето три“, који симболизује птицу сломљених крила.



„Ја нисам комнуста“


Да је херојска прича о страдању Милоја Павловића тачна, потврђује и сведочење др Милана Станковића, који је био ученик осмог разреда гиманзије и преживео стрељање. Он је записао разговор између свог директора и фашиста. Рекли су му да је „васпитао генерације комуниста“. А он им је одговорио:
-Ја нисам комуниста, нити сам ђаке учио комунизму. Ја сам професор књижевности, и своју децу сам учио патриотизму. Ја не тражим да ми помажете, и не треба ми ништа од вас, рекао је легендарни професор, који је након тога заједно са својим ученицима смештен у „топовске шупе“, и после проведене ноћи у њима изведен на стрељање.
Тада је, загрлио своје ђаке, и пре него што их је покосио рафал митраљеза, узвикнуо душманима легендарну реченицу „Пуцајте, ја сада држим час“.
Милоје Павловић је имао жену Наталију, али нису имали деце. Био посвећен својим ученицима, које је волео и гледао као своје најрођеније.
Велика је историјска истина иза Милоја Павловића, јер је својим страдањем прескочио границу између живота и смрти, и отишао у вечност. Он и дан данас траје, постоји, и држи час новим генерацијама.

И.С.


СТРЕЉАНО 300 ДЕЦЕ

Поема Велики школски час се одржава од 1963. године, када је постављен споменик стрељаним ђацима. У манастиру Светог димитрија у Бајчетини постоји мозаик Крагујевачких новомученика, где је приказан Милоје Павловић са својим ученицима. Подигнута му је биста испред некадашње учитељеске школе, а у родном селу на кући му је постављена спомен плоча. У злочину који су немачки окупатори починили у Крагујевцу 1941. године, убијено је 3.063 недужних грађана, који су сакупљани са улица, радних места, пијаца, кафана, својих домова. Међу њима је било 300 деце.

 

 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"