Deljenje

Храбре странкиње које су оставиле неизбрисив траг у Србији

 ЖЕНЕ КОЈЕ СУ БРАНИЛЕ СРБИЈУ

И овог фебруара, као и 104 пута до сада, грађани Крагујевца, Шумадије и целе Србије подсетили су се храбрих жена које су из разних земаља широм света дошле у Србију за време Првог светског рата, како би помагале, свака на свој начин, војсци и становницима.

фото: Елизабета Рос

У тој борби против заједничког непријатеља. 14. фебруар 1915. године је дан када је у Крагујевцу умрла, и ту и сахрањена, др Елизабета Рос, шкотланђанка која је за наш народ жртвовала свој живот и умрла од тифуса на свој 37. рођендан.Опелу које се сваке године одржава на старом варошком гробљу, овог пута присуствовала је и амбасадорка Аустралије Рут Стјуарт, која се на овај начин подсетила и своје држављанке Олив Меј Кинг чији је боравак у Србији током великог рата обележио не само хуманитарни рад, већ и јединствена љубавна прича. 

фото:Оливија Мек Кин

Тешки ратни месеци почетком 1915. године, у опустошеној и разореној Србији у којој су владали, како су историчари забележили „глад и немаштина“ и у којој „није било довољно лекара и медицинског особља због великог броја болесних и рањених и епидемије тифуса, били су повод да се хумани људи из целог света сјате у њу. Преко 200 лекара и 500 школованих медицинских сестара су тада пружили велику помоћ нашем народу. Осим њих дошле су и многобројне хуманитарне мисије.

У групи Болнице шкотских жена дошла је тада и др Елизабета Рос, чије порекло из богате банкарске породице није било препрека да се жртвује зарад малог народа који је био у тешким мукама. Она је завршила престижни колеџ Краљице Маргарете у Глазгову, и завршила је Медицински факултет као једна од првих жена у држави. Била је, према мерилима свог времена, авантуристичког духа, слободоумна и храбра – радила је као доктор у Персији, а и као лекар на броду који је саобраћао до Индије и Јапана.
Како је забележио др Димитрије Антић, који је води Прву резервну војну болницу у Крагујевцу, „Елизабета Рос се појавила као добровољац који је дошао под покровитељством Русије“.
-Крагујевац су због пегавог тифуса који је тада харао звали „мртвим градом“. Када је Елизабета стигла, у болници је било 200 болесника а сви лекари или болничарке су или умрли или су и сами лежали међу болеснима. Она је без икаквог страха за свој живот дан и ноћ неуморно лечила болесне војнике од пегавца. Око ње све је падало, она је то гледала својим очима и била је свесна да је чека иста судбина. Покрај многих молби и опомена да се поштеди, до краја је неустрашиво вршила своју дужност. Инфицирала се тифусом, а у болести је била још храбрија. Лежала је мирно и нечујно, и умрла је 14. фебруара 2015. године, написао је др Антић.

фото: Гроб Елизабете Рос у Крагујевцу 


Др Елизабета Рос је сахрањена у Крагујевцу уз велике државне почасти, уз присуство изасланика Владе, Престолонаследника, Врховне команде, Црвеног крста, страних војних аташеа и грађана.

Први светски рат је Аустралијанку Олив Меј Кинг затекао у Енглеској, и пошто је била авантусристичког духа, и поред тога што је имала високо образовање, и потицала из имућне породице, одмах се понудила да буде возач санитетског возила. Од својих пара је купила половни камион и преуредила га у санитет и дала му име „Слон Ела“. Када је завршила обуку за пружање прве медицинске помоћи, као и да поправља камион, дошла је на Солунски фронт, и то у тренутку када је Српска војска почела да се повлачи преко Албаније. Свакодневно је ризиковала живот превозећи рањенике у свом камиону, а брзо је научила и српски језик. Због своје храбрости је 1917. године на дан ускрса добила чин наредника.

фото: Оливеј Мек Кин са камионом

Орденом Милоша Обилића за храброст је одликована када је у Солуну из великог пожара 18. августа 1917. године 20 сати извлачила људе и документацију из ватре. Остало је забележено да су у ову необичну жену, која се пре рата бавила рели тркама и планинарењем, били заљубљени многи војници. Али, Милан Јовичић, официр за везу са британском војском јој је освојио срце. Нису крили своју љубав, коју су многи из окружења тада осуђивали. Поред осталих, против њихове везе су били и Миланови родитељи, јер су му за брак наменили богату српкињу како би уз помоћ ње напредовао у каријери. Вижали су се све до краја 1917. године када је он премештен за Лондон да ради у амбасади.
Олив је после рата остала да помаже српском народу. Њен отац је у Сиднеју основао фонд који је прикупљао новац за Србију. Тако је она отворила мобилне кантине у Београду, Крагујевцу, Краљеву и у њима делила храну, лекове и одећу.За своје велико доброчинство је одликована самарићанским крстом и Орденом Светог Саве који јој је лично уручио краљ Александар.
Своју мисију је завршила 1920. године и вратила се у Аустралију.
У Србију се вратила када је присуствовала венчању Александра И Карађорђевића са краљицом Маријом. Тада је, како је забележено, и последњи пут видела своју велику љубав коју није заборавила до краја живота, капетана Милана Јовичића. Њих двоје су се неко време дописивали, али се више нису срели. Она се никада није удавала, а он је према плану својих родитеља богато ожењен и напредовао је у послу.
Оливија Меј Кинг је преминула у Мелбурну, 1958. године.


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"