Deljenje

 

Други српски устанак – важан корак на путу до коначног ослобођења

Аутор: Стеван Стојков

фото: Светлана Ненадић

Крај 18. и почетак 19. века је време великих европских ломова. За превласт над Европом, нарочито њеним југоисточним делом, боре се три велике силе: Русија, Француска и Хабзбуршка монархија

фото: Марија Максимовић - Таково 

Поред одговора на питање која ће од ове три силе остварити преовлађујући утицај на Балкану, актуелно је и питање опстанка Османске империје на овим просторима.

Активно учешће у тражењу ових одговора узима и малена Србија. Жудећи за слободом и желећи да се коначно ослободи османског угњетавања, народ се буни и покреће Српску револуцију 1804 – 1815.

Револуција се одвијала у две фазе (по једном броју историчара, Српска револуција је имала три фазе, јер они у револуционарне активности убрајају и Хаџи – Проданову буну 1814. годину).

Српска револуција ја отпочела Првим српски устанком, подигнутим у Орашцу 1804. године.

Други српски устанак представља другу фазу револуције.

Након пропасти Првог српског устанка, муке и патње српског народа су се повећале. Иако је велики везир Хуршид – паша прогласио амнестију за српске устанике, народ који се заједно са једним бројем старешина почео враћати својим кућама убрзо је постао жртва бруталне управе обновљење турске власти.

Српски народ је практично стављен ван закона.

Турци су наставили са убијањем и малтретирањем народа, пљачком, отимањем оруђа и стоке, паљењем села и кућа . . . Без икакве правне заштите, многе српске породице су спас од турске тираније виделе у бежању у Срем и Банат.

Не зна се тачан број људи који су, спасавајући главу, побегли у Хабзбуршку монархију. По проценама, он се креће од 80.000 до 120.000, па чак и до 150.000.

По својој мржњи и суровости према српском народу посебно се истицао Сулејман – паша Скопљак, везир Београдског пашалука. Почетак његове власти био је обележен правим терором над становништвом.

Сурово утеривање намета и феудалних обавеза, увођење кулука за оправку градова и путева, насилно одвођење на рад, насилно скупљање оружја, дозвољавање војсци да народу може да ради шта хоће за последицу је имало бежање становништва у шуме и планине и поновну појаву хајдука.

Спас од оваквог третмана којем је био изложен српски народ тражен је и у обраћању великим силама.

У Србији су се са великом пажњом пратили међународни догађаји. Након великог војног успеха Русије против Наполеонове Француске, упућена је молба руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да бар добије положај какве су имале Молдавија и Влашка, које су биле под руским протекторатом.

Молбу је у име српских кнезова упутио прота Матеја Ненадовић. Преко њега, српски кнезови су упутили молбе и затражили помоћ и од осталих европских сила учесница Берлинског конгреса.

Међутим, односи између Порте и Срба су постајали све гори. Турске власти су наставиле са суровим поступањем према народу, што је довело до подизања неколико буна и спонтаног избијања Хаџи – Проданове буне.

Хаџи – Проданова буна је избила у јесен 1814. године. Избила је у околини Чачка и проширила се на суседне нахије. Место на челу буне је било понуђено Милошу Обреновићу.

Из разлога што је буна избила у јесен, у по њему неадекватно време, кнез Милош је одбио да се стави на њено чело. Са неколико српских кнезова је чак учествовао у њеном гушењу.

После пропасти буне Хаџи – Продан Глигоријевић је побегао у Хабзбуршку монархију, а Турци, предвођени Сулејман – пашом, су се брутално обрачунали са побуњеним народом.

Слутећи да припремају нову буну Сулејман – паша Скопљак је средином фебруара 1815. године позвао виђеније кнезове у Београд, наводно ради договора. Међу кнезовима који су прихватили позив био је и Милош Обреновић. Прихватање пашиног позива неки српски кнезови су платили главом (Станоје Главаш), а сам Милош је постао пашин заробљеник.

Милош Обреновић је био веома лукав човек. Захваљујући тој својој особини, он је искористио грамзивост Сулејман – паше и под изговором бољег и бржег скупљања новца за откуп српског робља успео да побегне.

По доласку из Београда, кнез Милош се састао са кнезовима београдске, ваљевске и рудничке нахије. Они су му изложили план буне који је договорен још за време његовог заточеништва.

План је био да се устанак представи као буна против Сулејман – паше Скопљака, а не против врховне турске власти. Кнез Милош се сложио са планом.

Договорено је да се коначна одлука о дизању устанка донесе у селу Такову, 23. априла, на верски празник Цвети. На тај дан се у Такову одржавао велики народни сабор на који је долазио народ из многих крајева.

Припреме за дизање устанка су држане у највећој тајности. По плану, тежиште устанка су обухватале рудничка, чачанска и крагујевачка нахија. Састанак је одржан испред цркве у Такову. На састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села.

Одлучено је да се терор више не може трпити и да се поново дигне устанак. За вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

По прихватању да се стави на чело Другог српског устанка кнез Милош одлази у Црнуће, где га дочекује велики број људи. Улази у свој вајат, облачи најсвечаније одело, узима заставу, излази пред окупљени народ и обраћа им се чувеним речима:

„Ево мене, а ето вам рата с Турцима“.

У војничком смислу, Други српски устанак се знатно разликовао од Првог устанка.

Први српски устанак је био уперен против дахија, одметнутих представника турске власти, а Таковски устанак је био уперен против легалне власти и њеног представника Сулејман – паше Скопљака.

Такође, разлика је знатна и у интезитету борби. Борбе које су се водиле за време Другог српског устанка су се водиле уз минимално проливање крви, минималне ратне операције и уз минималне штете.

Борбе нису трајале дуго, око четири месеца. Најзначајније борбе Другог српског устанака су биле: битка код Љубића, битка код Палежа, битка за Пожаревац и битка на Дубљу.

Кнез Милош је био свестан да је турска војска надмоћна и да дуго ратовање не одговара Србима. Његов и план његових сабораца је био да се одмах на почетку устанка оствари пар важних победа, ослободи одређена територија и да тај остварен успех буде основа за преговоре са турском страном.

Ствари на терену су се одвијале по плану. Ослобођена је Централна Србија, прекинут је цариградски друм, а иако није дошло до директне опсаде Београда, власт Сулејман – паше је учињена нефункционалном.

Извојевана је одлична позиција за преговоре са босанским и румелијским везирима, које је у казнену војну експедицију послала Порта.

Да турска страна прихвати преговоре са устаницима доста је утицала и ситуација на руском фронту на којем је Наполеон доживео пораз. Како је постојала могућност, на основу 8. тачке Букурешког уговора, директне руске интервенције, Порта се определила за преговоре са Србима.

Милош Обреновић је ступио у преговоре са Куршид – пашом и Марашли Али – пашом. Преговори су били успешни. Кнез Милош је са Марашли Али – пашом закључио усмени договор, 25. октобра 1815. године, и на тај начин су прекинута оружана дејства.

По споразуму, Срби су признали врховну турску власт, али су заузврат добили одређене повластице. Срби су добили право да сами скупљају данак (порез). Да би се заштитили од самовоље и злоупотребе спахија и других турских чиновника, добили су право да учествују у суђењима. Добили су право да по нахијама постављају кнезове. Београдски пашалук, у којем је завладао мир, добио је мешовиту турско – српску управу, а у Београду је основана и Народна канцеларија, орган српске власти уз кнеза.

И док је Османска империја усмени споразум схватила као коначан прекид борбе и крај устанка, он је за српску страну представљао само добру полазну тачку за даље проширење повластица.

Борба за коначни циљ устанка – ослобођење од Османске империје и успостављање сопствене власти је само добила нови вид. Оружану борбу су заменили дуготрајни преговори.

Ови преговори су вођени уз помоћ Русије.

Турци су одуговлачили да усмени споразум буде и писмено потврђен. После пораза који су доживели од Русије и закључењем Једренског мира 1828. године, нису више имали куд. Морали су да издају писмене гаранције. Издата су два хатишерифа, 1830. и 1833. године, којима су потврђена самоуправна права Кнежевине Србије.

Други српски устанак је представљао важан корак на путу до коначног ослобођења. Он је довео до стварања српске аутономије у оквиру Османске империје. Другим српским устанком је успостављена Кнежевина Србија.

Кнежевина Србија је имала своју законодавну власт, свој устав и признато јој је право на наследну владарску династију.

извор: https://www.kcns.org.rs/agora/drugi-srpski-ustanak-vazan-korak-na-putu-do-konacnog-oslobodjenja/


 

 МУЗЕЈ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Музеј Другог српског устанка се налази у Такову и послује као део Музеја Рудничко-таковског краја. Музеј је смештен у згради старе таковске школе, која је и поред „брзинског“ реновирања 1994. (уочи прославе 175. година Другог српског устанка), пред пропадањем.

У згради је смештена изложба предмета и докумената из Другог српског устанка, а на спољном зиду се налази спомен-плоча са именима устаника:

„„Нека је знано свим кнезовима, кметовима и сваком брату Србину да смо овде данас код Таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу. Народ ме изабрао за вођу, а ја свакоме наређујем да узме оружје и бије Турке где их види и чује. Ко изда или не послуша, томе више нема места међу нама!“

Милош Обреновић окупљенима код цркве у Такову, на Цвети, 11/23. априла 1815. године”

Даље, испод тога, исписана су имена оних који су учествовали у дизању Другог српског устанка:

„А ово су имена оних који су били на тој јуначкој скупштини и завери:

Кнез Милош,

Господар Јован,

Лазар Мутап из Прислонице,

Никола Милићевић Луњевица из Луњевице,

Милић Дринчић, Тодор Беља и Добрица Весковић из Теочина,

Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца,

Домљан Матовић Крџа и Петар Томашевић из Лочеваца,

Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника,

Милован Ломић из Драгоља,

Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне,

Радован Жижовић из Леушића,

Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана,

Иван Шалавардић и Обрад Словић из Грабовице,

Петар Грк из Невада,

Јован Лазић из Сврачковаца,

Атанаско Михаиловић, Васо Поповић, Васа Николић, Никола Јовчић, Никола Солујић и Миленко Ђорђевић из Бершића,

Прота Јанко Витомировић,

Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова,

Јован Поњавић, Радисав Раловић Опутић и Васа Милосављевић из Бруснице,

Никола Терзија из Синошевића,

Милисав Корушчић из Ручића,

Радован Бајић из Брајића,

Марко Радосављевић из Клатичева,

Сима Баралија и неки Матковић из Шарана,

Аксентије и Вићентије Чалуковић из Љеваје,

Павле и Петар Штуле из Озрема,

Станиша Петровић из Лозња,

Марко Драшкић из Полома,

Живан Дамљановић и Стеван Мирковић из Коштунића,

Максим Макљеновић из Велеречи,

Петар Томић, Радован Савић и Божо Аћимовић из Брђана,

Неки Стековић из Јабланице,

Неки Ранко из Љутовнице,

Мали Радојић из Мојсиња,

Петар Мали из Станчића,

Илија Прељинац из Прељине,

Јова Томић из Метинца,

Радован Никавица (округ ужички)...


ПАЈА ЈОВАНОВИЋ - "Таковски устанак"

Рађена по наруџбини краља у абдикацији Милана Обреновића и Министарства просвете, композиција Таковски устанак први пут је изложена почетком 1895. године у фотографском атељеу Пајиног брата Милана Јовановића, али наведена је као дело „за приватну галерију Његовог величанства“ краља Александра. Овде се ради о првој, већој верзији ове слике, док је друга, мањих димензија, настала 1898. године. Припремајући се за ово дело, Паја Јовановић је, стигавши из Беча, доста времена проводио у Такову и околини скицирајући физиономије људи, ношњу, оружје... Представио је призор пред Таковском црквом, моменат када под благословом крста архимандрита Мелентија Павловића војвода Милош Обреновић развија барјак и предаје га Сими Паштрмцу док се народ заклиње подигнутим сабљама, пушкама или са три прста. Уметник је дао себи слободу објединивши на једном месту елементе три стварна догађаја: предаје барјака Сими Паштрмцу испред Милошеве куће у Црнући, објаве о подизању устанка испред таковске цркве брвнаре и народног сабора испод столетног храста у долини Дичине. Мало даље од средишње групе приказан је стари Милутин Гарашанин у „лепом чоханом оделу“, са испруженом сабљом у руци и Вуле Глигоријевић озбиљног лица испред њега, док је иза Гарашанина у „кошуљама“ са широким рукавом, пиштољем за појасом и сабљом у руци Лука Вукомановић. Иза Симе Паштрмца лево су Вукомановићи а десно Никола Луњевица, до Луњевице је уздигао руку војвода Милић Дринчић, а у самом углу са чалмом на глави и китњастом горњом хаљином је Јован Обреновић.

Ту су и Лазар Мутап, кнез Василије из Бершића, Тома Вучић-Перишић и многи други учесници „Таковске скупштине“, оног чувеног момента када се српски народ предвођен Милошем Обреновић, по други пут од почетка XIX века, „дигао на оружје“ против Турака с тим што је сада успео да освоји толико жељену слободу...


ОСТАЦИ ХРАСТА

Централни део музејске поставке у Такову, поред композиције Паје Јовановића, чини и један по мало необичан експонат. Тек нешто преко метра висине, тај својеврсни „споменик природе“, данас се сматра симболом српске слободе и независности. Када се ово има у виду лако је закључити да је реч о сачуваном делу знаменитог Таковског храста, у народу познатијег као грма. Иако га је време учинило малим и старим он је још увек у могућности да приповеда причу о горостасу који је за сва времена ушао у нашу повесницу.

Долину оивичену речицама Дичином и Љесковицом, од давнина је карактерисао велики број самониклих храстова. У мноштву таквих нашао се и стогодишњи лужњак под којим је Милош отпочео борбу за слободу. Висок 23 метра, са пет великих грана и пречником стабла од преко 3, 5 метара остављао је врло импресиван утисак на посматрача. Обимом дуг скоро 9 метара, грм је временом почео да пропада. Према запису генерала Јована Мишковића, 60-тих година XIX века у подножју стабла појавила се овећа пукотина у којој су се деца играла, а од некадашњих пет грана, чак три су већ биле отпале.

Владари куће Обреновића са посебном пажњом су се односили према Таковском грму, сматрајући га династичком реликвијом. Да је уистину тако сведочи податак да је прво српско нововековно одликовање названо по њему.

Са друге стране и народна традиција на свој начин „тумачи“ ову везу. Према њој када год је отпадала по једна грана са Таковског грма, Обреновићима су се дешавале лоше ствари: Милошева смрт, убиство кнеза Михаила, абдикација краља Милана ... Коначно, олуја ће јуна месеца 1901. оборити на земљу оно мало што је преостало од храста и тако барем по предању, „најавити“ мајску катастрофу најмлађе српске династије.

Доспевши у музеј као поклон Црквене општине Горњи Милановац, сада већ далеке 1994. године, oстатак Таковског грма без икакве сумње завређује пажњу шире јавности.


ВОЈНА ОПРЕМА

Најважнији део музејске збирке Оружје и војна опрема чини хладно и ватренo оружје из Првог и Другог српског устанка. У сталној поставци у Такову изложени су и примерци који су власништво Војног музеја и Историјског музеја Србије. Обзиром да се ради о предметима занатске израде, сваки од њих има, поред сторијске, и уметничку вредност. Мајстори , пре свих кујунџије, као да су се такмичили у украшавању свих делова оружја, примењујући све познате занатске технике свог доба (филигран, гранулација, гравирање, тауширање, дамасцирање...).

Најпознатије хладно оружје оријенталног типа су јатагани и сабље. Јатаган је дуг криви нож и представљао је страховито оружје за борбу прса у прса. У музеју у Такову посетиоци су у прилици да виде две врсте јатагана: белосапце (дршка израђена од слоноваче) и црносапце (дршка израђена од дрвета ). Сечиво јатагана прављено је од најквалитетнијег челика и богато је украшено са обе стране флоралном орнаментиком и натписима на арапском.

Сабља је хладно, нападно оружје намењено за сечу и погодно за борбу у јуришу. Једини примерак који је доступан нашој публици је сабља из 18. века, изложена у Такову, а власништво Војног музеја (инв.бр. 12595). Сабља је дуга 83 цм и има „дршку“ у облику пиштоља, украшену ливеним рељефима. Крсница је права, украшена на крајевима са два дугмета у облику жира. Сечиво је дуго 70 цм, широко 4,5 цм, криво 14,5 цм клч типа. Турска сабља или клч је једносекло сечиво право скоро до средине, а затим се постепено шири ка врху тако да је сечиво у том делу исте ширине као код дршке. На сечиву су изгравирани флорални мотиви и тауширана златом шестокрака звезда, коју Турци зову Соломонов печат.

извор: http://www.muzejgm.org/rs/takovo/muzej-u-takovu


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"