Deljenje
fShare
144

СЕЛО МЕЂУ ШЉИВАМА

 

ПРИЧА ПРВА - ИСТОРИЈА СЕЛА ЧУМИЋ
ПРИЧА ДРУГА - ЧУМИЋ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА СРБИЈЕ 1912-1918.
ПРИЧА ТРЕЋА - ЧУМИЋКИ ЂАЦИ У ВРЛЕТИМА АЛБАНИЈЕ

ПРИЧА ПРВА - ИСТОРИЈА СЕЛА ЧУМИЋ 
ПОВРАТАК НА ВРХ |


 

Cumic1


Насеље је основано око  1700. године. По попису из 1735. године село је бројало око 20 кућа. Породице које су основале Чумић су: Божићи, Миливојевићи, Милованчевићи, Предојевићи и Филиповићи. У свим значајним и званичним документима, војним и географским картама од осамнаестог века Чумић се непрекидно помиње.


Cumic2


Име село дугује опакој болести куги која се код Срба звала чума. У народном веровању чума (куга) је стара и ружна жена буљавих очију и рашчупане косе. У народу је очувана и изрека за нешто што неко однесе: „однио га ко чума ђецу“. Чумићи су деца која су остала сирочад због куге.

Већи део насеља се налази на надморској висини од 318 метара. Село се граничи са Горњим Јарушицама, Лужницама, Малим Шењом, Пајазитовом, Великим Шењом и Влакчом са територије града Крагујевца и Горњом Трнавом и Светлићем из општине Топола. Засеоци су Црвенац, удаљен од центра села три километра, Врбовац, два километра, Лимовац и Кленовац, по један километар, центар села је засеок Пањевац.



 

Школа је основана 1792. године и зове се “Прота Стеван Поповић” по свом првом учитељу. Реч је о осмогодишњој школи. Црква је изграђена 1844. године и посвећена је Светим апостолима Петру и Павлу. Село има један од највећих домова културе, месну канцеларију, амбуланту, ветеринарску станицу и амбуланту, неколико угоститељских објеката. Заштитни знак овог села је шљива, а село је најпознатије по воћарству, али има и великих сточара, повртара и узгајивача цвећа. У Чумићу су регистрована два воћарска удружења “Шумадије воће” и “Чумић воће”, а многи воћари из овог краја добијају признања широм Србије. Село има и свој фудбалски клуб “Шумадија”. Сеоске литије су Спасовдан.

ПРИЧА ДРУГА - ЧУМИЋ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА СРБИЈЕ 1912-1918. 
ПОВРАТАК НА ВРХ |



Чумић је било а и сада је једно од већих шумадијских села и обухвата површину од  38.5 km2  са 3 851 хектаром земљишне површине. Године 1903. Чумић је имао 388 домаћинства са 2484 становника. Године 1910. имао је 456 домаћинства са 2720 становника. Године 1921. број домаћинства је остао исти али број становника је износио 2389.



Из села Чумића у ослободилачким ратовима Србије учествовало је преко 700 ратника.Од 1912. до 1919. године погинуло је или умрло од рана или болести 157 ратника.На Солунском фронту и у коначном ослобођењу Србије, учествовало је око 185 ратника.



У заробљеништву је било 56 ратника из Чумића, док број оних који су се због болести или губитака своје јединице вратили кући  и остатак рата провели у свом селу износи око 60. Њих око три стотине се вратило кући овенчани славом ослободиоца напаћене домовине. Девет рањених су остали инвалиди.



Већина становника Чумића је ратовало у Шумадијској дивизији у Ослободилачким ратовима Србије 1912-1918.



 

ПРИЧА ТРЕЋА - ЧУМИЋКИ ЂАЦИ У ВРЛЕТИМА АЛБАНИЈЕ 
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Са српском војском 1915. Године у повлачење је кренуло много цивила. Забележено је да је тада из Чумића кренуло пут Албанске голготе и шест тек свршених ђака чумићанске школе. Сву муку, хладноћу и глад ова деца су истрпела и на крају су доспела са преживелима на острво Крф. После опоравка послата су на разне стране како би наставили школовање. Имена ових  шест ђака који су носиоци Албанске споменице су:

Академик Чедомир Симић
Професор Никола Симић
Професор Владета Рајичић
Учитељ Чедомир Рајичић
Професор Радоје Максимовић
Учитељ Љубомир Продановић



 

Ево приче о једном од тих ђака који ће постати један од познатијих српских научника. Чедомир Симић рођен у Чумићу 28. јуна 1896. По свршеној школи у родном селу уписао је крагујевачку гимназију. Ратна дешавања су школовање померила ка Нишу, ратној престоници Србије. После Албанске голготе и опоравка на Крфу, Чедомир је матурирао гимназију у Солуну. Затим га српска влада са другим ђацима шаље пут Француске. Са брода кад су српски ђаци силазили у француску луку, оставио је један од Чедомирових сапутника сведочанство: „На пристаништу се окупило много света и сав тај свет је бурно поздрављао српске ђаке...А ти српски младићи у поцепаним и нагорелим шињелима, или у потпуно овешталој одећи, образовани у колони двојних редова,маршевским кораком пролазили су главним улицама Марсеља. Са њихових усана се орила песма борбена и ратничка...На балконима и прозорима високих палата начичкао се био силан свет и упућивао им је своје поздраве: - Bravo Serbes, bravo Serbes!“ По завршетку рата Чедомир је  уписао 1919. Медицински факултет у Риму, докторирао у Стразбуру 1924. Завршио је специјализацију из тропске медицине у Паризу 1925. године.Свој стручни и научни рад посвећује паразитологији и социјалној медицини. Постаје редовни професор факултета ветеринарске медицине у Београду 1937, а постаје члан САНУ 1948. године. Бавио се маларијом, као и многим другим болестима. Посебно су га занимали паразити као преносиоци болести са животиња на људе.

Био је декан Ветеринарског факултета у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности. Чедомир није заборавио ни своју стару основну школу у Чумићу у спомен оца Павла основао је фонд из кога су се награђивали најбољи ученици Протине школе.


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"