Deljenje

 

ДВА ВЕКА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ И ПРИЧЕ О ПРЕМУДРОМ КЊАЗУ

 

ДЕО ПРВИ | ДЕО ДРУГИ | ДЕО ТРЕЋИ | ДЕО ЧЕТВРТИ | ДЕО ПЕТИ | ДЕО ШЕСТИ

 

ДЕО ПРВИ - ИЗГРАДЊА СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ | ПОВРАТАК НА ВРХ |

 



 

Крагујевац ове године слави велики јубилеј - дан када је пре 200 година постао престоница модерне српске државе. Књаз Милош ће то потврдити и формално на Ђурђевданској скупштини у манастиру Враћевшница, 6.маја 1818. Од турске касабе са 193 куће, Крагујевац постаје духовно, културно и војно средиште обновљене државе. Много тога је Крагујевац имао први у обновљеној Србији. Прва изграђена црква, први Театар, прва Гимназија, први Лицеј, прва државна апотека, први Суд, прва часовничарска радња, прва Скупштина, први бал, прва упаљена сијалица, само су неке од чињеница које нас везују са ово доба српске историје и Крагујевац. "Лепа Шумадија" у фељтону у сусрет обележавања великог јубилеја кроз приче о стварању престонице и легендама о премудром књазу Милошу Обреновићу подсетити на значај овог града  у српској историји и обновљеној српској држави.

 

У време када је књаз Милош одлучио да из Доње Црнуће, после Другог српског устанка 1818. године,  из свог дома управљање модерном српском државом премести у Крагујевац, ова  касаба је имала 193 куће.  Окружена шумом,  чаршија се протезала дуж реке Лепенице, у делу града где је данас Милошев венац. Прича се да је премудри Милош престоницу преселио овамо јер је будући административни и државни центар био далеко од очију Турака. Тамо где је пролазио турски друм, у Баточини двадесетак километара даље, наредио је, каже легенда, да се прво направи џамија. 


Војводе су се у чуду питале “Зашто Срби да је граде?”. Милош се замислио а онда строго одговорио:

 

- Па кад Турци виде џамију сигурно неће залазити у Крагујевац, него ће друмом наставити за Плану и даље... У Крагујевац неће залазити.



 

Већ тада, од ове промисли, како се тврди почеле су да се испредају приче о мудрости Књаза Милоша Обреновића, који ће, ето обележити историју Крагујевца и Србије наредних деценија, када почиње да се развија у модерну српску престоницу. Овде ће бити створена модерна српска држава, основане прве новине у Србији, отворити прва државна апотека, основати Лицеј, први Књажевско-српски Театар, прва Гимназија, Суд, Тополивница, засијати прва сијалица и много тога што ће од турске касабе направити модерну варош. 

 

На месту где се некада налазило старо гробље, на десној обали Лепенице саграђена је прва Милошева задужбина и прва црква у модерној Србији. 

 

После пропасти Првог српског устанка Турци су поскидали сва звона новоизграђених цркава брвнара, као и оних зиданих од чврстих материјала и односили их у Једрене како би их претапали у топове. Крагујевац није имао цркву јер је претворена у џамију, већ се парохијска црква, за варош, налазила у манастиру Драча. Кнез Милош одлази код турског паше, да моли да му дозволи изградњу приградске цркве. 



 

Овај му је дозволио с тим да величина црква не буде већа од површине једне говеђе коже! Али тада је опет дошла до изражаја урођена Милошева мудрост. Прихватио је понижавајући предлог паше. По доласку у двор издао је наређење да ковач искује најоштрији нож и окупио абаџије и опанчаре. Наручио је да се највећи во доведе и закоље у Крагујевац. Онда је наредио:

 

- Направите најтање каише од бивоље коже. После од тих каиша сашите оплату (показујући како и настављајући канап на канап). И кад ми такву оплату направите обележите темеље цркве. 

 

Тако је започела изградња ове цркве Свете Тројице. Величина сашивеног каиша послужила је да се одреде димензије темеља. Турски надзорник је дојавио паши да је Милош кренуо да зида већу грађевину него што је бивоља кожа. Паша је тражио да се радови зауставе, али када је схватио шта је Милош урадио, признао је да га је надмудрио и дозволио да се сагради црква, јер није рекао да кожа мора да буде исцела. Чак постоји прича да је каиш одсечен одједном, да није шивен. Црква је саграђена од камена, посвећена Силаску Светог духа, архитектонски је урађена у контексту вазалног односа према турским властима. Није фрескописана, није имала звоник и кубе, јер те 1818. године, Турци нису дозвољавали да се чују звона у српским богомољама. Те године када је неимар Милутин Гођевац сазидао прву цркву у обновљеној Србији и од тада, где год прођете у Крагујевцу, пролазите кроз српску историју. Временом ће црква добити данашњи облик са звоником и постати духовно средиште српске државе. Када је изграђена, истовремено је наређено да се преко Лепенице направи ћуприја да би кнез могао да пречицом дође до цркве. Звали су га “Кнежева ћуприја” а на истом месту 1927. године направљен је велики Бетонски мост.

 

ДЕО ДРУГИ - СТАРА СКУПШТИНА У КРАГУЈЕВЦУПОВРАТАК НА ВРХ |

Приредио: Драгомир Илић

 

На ивици порте, крај старе Милошеве цркве, овде се налази зграда Старе скупштине, један од најзначајнијих споменика културе у овом делу Србије.

 

У време пре тачно два века, када је Крагујевац био престоница Србије. у порти крај Милошеве цркве одржаване су седнице првих наших народних скупштина. Ту су подношени извештаји о стању и раду у народу, бирани депутанти за Цариград и Петроград, састављане дипломатске ноте за султана или руског цара и уопште расправљало се о питањима везаним за судбину народа у првој половини 19. века. Тако би гласила официјелна верзија, записана у српској историји. Према Вуку Караџићу, записима Нићифора Нинковића, школованог берберина, који је иза себе оставио мемоаре,  Алексе Поповског, секретара књажевог (кога је, како се сумња књаз погубио) и још неких савременика, та историја била је другачија и књаза описују као чврсторукаша, апсолутисту и човека који је наредио убиство педесетак својих противника, међу њима и свог кума, вођу Првог српског устанка Ђорђа Карађорђа Петровића. 

 

Скупштинска зграда, која је до данас сачувана, подигнута је у време прве владавине кнеза Михаила Обреновића 1859. године.



 

То је приземна, правоугаона грађевина, која је временом претрпела извесне преправке, али је задржала првобитан изглед. Читавом зградом доминирала је пространа сала са стубовима која је служила за скупштинска заседања. На том месту, у тој сали, тумачене су политичке и социјалне идеје и доношене веома значајне државне одлуке.

 

Записи из “оног престоничког” времена казују нам да је књаз Милош прву српску скупштину саставио, тако да није имала великог утицаја по његову апсолутистичку владавину. Била је састављена углавном од неуких сељака.

 

Постоји и запис који каже да је књаз Милош седео и слушао говорника, видно нерасположен и скрхан досадом. Када је завршио беседу, књаз му је рекао “у праву си!”. После њега дебатовао је други говорник, све супротно говорећи од свог претходника.

 

- И ти си праву! - рекао му је Милош.

 

- Честити Господару –умешао се трећи депутат - Како је то могуће овај говори једно, Ви кажете “у праву је”, други говори сасвим супротно ви и њему кажете да је “у праву”. Ја мислим да не могу обојица бити у праву, један греши.

Књаз Милош га је погледао мирно и сталожено.

- Е вала и ти си у праву!

Овде  у порти Старе цркве, а где се налази Стара Скупштина је донет и Први српски Устав, познат као Сретењски, 1835. године, а поред ове значајне седнице, још две су имале велики значај за Србију, иако Крагујевац тада није био престоница. Прва је седница из 1876, а друга из 1878. године. У августу 1876. године, скупштина у овој згради  на заседању доноси судбоносну одлуку да се Турској објави рат. Рат је завршен Берлинским уговором 1878. године. Тада је на скупштини у Крагујевцу, на истом месту са кога је објављен рат, прочитан Берлински уговор, који је поред значајног територијалног проширења Србији донео међународно признање, националну слободу и независност.

Као и црква, и Стара скупштина се налази под заштитом државе и категорисана је као добро од великог значаја.

С колена на колено овде се препричавају и догодовштине из престоничког доба када је неписмен књаз стварао и створио државу, владајући строго, ниподаштавајући сваког човека који је био под његовом влашћу. Тако је записана и следећа анегдота. Непосредно пошто је ослободио Србију и, речено савременим речником, завео диктатуру и основао скупштину, дошло је пар виђенијих Срба који су мислили да као и он, полажу право на заслуге.

 

А та сцена сачувана у сећању шумадијских сељака изгледала је отприлике овако.

Кнез је седео, добро расположен када је код њега дошла делегација чиновника, војвода, сељака..

- Шта сада хоћете, што се оволики пут прешли? - питао је Књаз.

- Па Господару, дошли смо да те молимо да Србију на спахилуке поделиш, те да и нама даш по који спахилук, јер и ми заслуге за ову земљу имамо, па је право да будемо спахије - причао је један од војвода испред придошле делегације.

- Какве спахије, оца вам вашег, зар се ми борисмо и крв проливасмо док истерасмо спахије из земље. Турци су били спахије у овој јадној земљи, па сад народу да дам крштене спахије да му крв сисају! Не може.

Када су видели да то са спахалуцима неће проћи један од чиновника смогао је храбрости да предложи следеће.

- Па Господару, кад то не даш, а ти нам дај титуле грофова, барона , ето решења, и народу, и нама, и теби - добро?

-Јес, јес… Отац ти био козар а ти би да будеш гроф. Како гроф од коза, овог са гуњем он ће бити маркиз од оваца, а овај овде, он ће бити барон од магараца.. Јок! Не бива! - упоран и строг је био Милош.

 

-Па кад ни то не даш, а ти нам бар допусти да се зовемо као они Руси -Корзаков, Горчаков, Дондуков… - предложи један од присутних.

 - Ето море, ето - прошетао је Милош по соби и показујући понаособ прстом на сваког у делегацији. - Ето море. Ти се зови Шаров. Ти, Зељов, ти Гаров, ти Мургов, као што волове по Србији зовемо. Не бива. Ајд сад како сте дошли тако и назад.

 Кажу да је управо овај став расрдио Вука Караџића који је очекивао да ће добити Тршић у спахилук. Написаће и тајно оштро писаније о књазу које је по његовом завештању објављено 1900. године, у коме не штеди речи о тиранији, самовољи, гордости, убиствима, малтретирању грађана од стане књаза. У суштини Књаз се плашио опозиције у било каквом облику. У том тренутку био је апсолутни владар, судија, сваку одлуку сам је доносио, ставио трговину под своју контролу. Стварање аристократије био би, по њему опасан преседан. Ипак српски Устав био је почетак краја његове самовоље и деспотије.

 

ДЕО ТРЕЋИ - ПРВИ СРПСКИ УСТАВПОВРАТАК НА ВРХ |

Приредио: Драгомир Илић

 

Најзначајнија седница Скупштине, у време када је Крагујевац био престоница, одржана је на Сретење 1835. године, када је Србија добила први демократски Устав, општепознат као Сретењски Устав. По њему се данас слави дан државности Републике Србије. Творац Устава био је кнежев секретар Димитрије Давидовић. Давидовић је један од најзначајнијих људи, поред књаза Милоша у овом периоду српске историје. Издавач и уредник првих Новина сeрбских у Бечу 1813. године, а потом и у Србији 1834. и 1835. године.

 

Те године као кнежев секретар, члан делегације за преговоре са Турцима и утицајни државник радећи на писању КОНШТАТАЦИЈЕ, како су звали  Устав у то доба.

Писање Устава је било комплексно. Требало је удовољити Књазу и народу, али и виђенијим трговцима, Порти и великим силама - Русији и Аустроугарској.

 

- Мотри кумашине добро шта пишеш, да се негде не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким имамо посла. Никада ми Срби нећемо свима удовољити и вазда ће нас ветрови на овој ветромешини шибати. Него види када нас шибају да и какав заклон у том твом писанију нађемо - рекао је књаз Милош, по легенди Давидовићу.

И поред саветовања Књаза, Давидовић се на овом Уставу “спотакао” иако је постао министар унутрашњих послова и просвете. Поред првобитног одушевљења Књаза и народа, Устав ће бити укинут после свега 55 дана, а поред турске Порте, изазваће гнев и Руса и Аустроугара.

 

Велика Народна скупштина заседала је у Крагујевцу од 14. до 16. фебруара 1835. године, по Грегоријанском календару. Према неким подацима Скупштину је чинило око 2.400 посланика, док неки спомињу бројке од 3.000‐4.000 посланика. У Крагујевцу се тада окупило и десетак хиљада „заинтересованих грађана“. Скупштина је одржана у порти Старе Крагујевачке  цркве на  Кнежевој ливади (данас простор Милошевог венца у Крагујевцу).
Другог дана заседања, 15.  фебруара, Велика народна скупштина изгласала је текст Устава, што је прослављено великим ватрометом а самог Књаза Милоша народ је на рукама изнео из Порте Старе Цркве. Сутрадан, у част срећног окончања читавог уставотворног посла , Кнез Милош је приредио свечани ручак за све посланике. Сретењским уставом Србија је из уређења апсолутистичке монархије закорачила унапред, у систем владавине олигархије: Кнез је сада власт делио са Државним совјетом ‐ владом. С друге стране, Устав је одражавао широк спектар, за то време, веома слободоумних идеја: независност судства, грађанске слободе и права, неприкосновеност личности, слободу кретања и настањивања, право на слободан избор занимања, право на законито суђење, неповредивост стана, равноправност грађана без обзира на веру и националност, укидање ропства и феудалних односа…



 

У Аустрији и Русији се Сретењски устав сматрао револуционарним актом ‐ изнуђеним од стране револуционарних елемената, и као акт који угрожава монархијски принцип. Подсмевали су му се и сматрали га непримереним одјеком француског либерализма у једној малој, заосталој балканској вазалној провинцији Отоманске империје. На захтев Русије и Аустрије, и уз подршку Турске, Милош је после 55 дана повукао Сретењски устав. Он је невољно и под принудом прихватио тај устав, чак изазвао и буну у народу. Сада је судбина хтела да, опет под принудом, али овај пут са радошћу и на велико задовољство Књаза, исти устав укине. Пред лицем народа Књаз је био чист: допустио је доношење либералног устава какав је народ желео, али је у општем интересу народа и државе, под претњом неумољивих великих сила, морао да устукне. Историчар Зоран Мирковић указује да је поред Давидовића за настанак Сретењског устава била значајна и Кнез Милетина буна, као и чињеница да је постојала струја која се противила Милошевом самодржављу.  У 11 глави Устава, названој  “Општенародна права Србина” прокламују се права појединаца и слободе, а врло је значајно је да овим Сретењским уставом наглашен принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску.

 

Давидовић је пао у немилост. Изгубио је све функције и прогнан из престонице. Није му дозвољено да оде у Београд, већ се настанио у Смедереву где је и умро 1838. године.

 

Умро је у сиромаштву, а вест о његовој смрти нико није објавио. Оставио је иза себе још пар значајних историјских књига. Ипак његов допринос ка потпуној аутономности Србије и проглашење кнежевине са наследним правом чиме је заокружен смислени план о независности, дошао је три године касније такозваним "Турским Уставом".

 

ДЕО ЧЕТВРТИ - ПРВИ СУД У МОДЕРНОЈ СРБИЈИПОВРАТАК НА ВРХ |

Приредио: Драгомир Илић

 

Зграда Суда у којој се и данас налази Основни и Виши суд, игром судбине, спаја Милошево време и период почетка 20 века. Крагујевац је био престоница 1820. године, када је захваљујући дипломатији књаза успео да раздвоји мешовити турско српски систем, и формира “Суд обшћенародни сербски” који се сматра првим Судом у новијој историји Србије. Безмало сто година касније у овој згради 1915. године, биће смештена Врховна команда Српске Војске, а у Крагујевцу ће столовати у влада Краљевине Србије и регент Александар Први Карађорђевић. Крагујевац ће после пресељења престонице у Београд 1847. године, поново то постати у вихору Првог светског рата, као привремена престоница Краљевине Србије. То су два периода у српској историји када је Крагујевац био престоница.



 

После оснивања првог суда у Милошево време убрзо су формирани и нахијски судови - први у Пожаревцу 1821, а затим до 1826. године и у Чачку, Јагодини, Смедереву, Ваљеву и Шапцу, Свилајнцу, Ужицу и Крагујевцу. Основане су и Народне канцеларије: у Београду (Велики народни суд у Београду), чији је председник био прота Матеја Ненадовић, и у Крагујевцу, у којима је суђено Србима “за веће кривице”.

 

Иако је Обшћенародни суд имао судску власт, последња инстанца био је кнез, па је и даље, поред привидне самосталности суда, имао сву власт у својим рукама.

 

Но Милошеве пресуде, често и престроге пратиле су и приче о старој крушки. Она се осушила пре десетак година, а налазила се на левој обали Лепенице, поред Милошевог конака, у чијој порти се суд практично и налазио конак, који је изгорео 1941. године. О крушку се често биле обешене убице, хајдуци, педофили, непријатељи државе. С колена на колено овде се препричава чувена Милошева којом је претио својим чиновницима “немој да завршиш о крушку”, док је 25 по туру било готово нормална појава, на Судилишту, како су грађани звали место где су се одржавала суђења, поред Конака.

Секретари, дворјани, али и високи чиновници често би, по записима, ишибани наочиглед света, који би се тада окупљао да испрати суђења и извршење казне. Лопови, убице били су обешени о крушку и њихова тела често нису скидана док не иструле и поред непријатног задаха, посебно у летње време.

Али остаће забележено да је такав приступ дао то да су резултати суђења били видљиви врло рано. Знатно су умањени насилништво и хајдучија, спречаване су скитње и беспосличења, сачињени су спискови становништва и уведен порески систем. Иако је многе буне кнез Милош крваво угушио, неке је спречавао пријатељским споразумима и опростима, после чега је то потврђивано на служби божијој, у цркви. Многи путописци с почетка владавине кнеза Милоша описују Србију као сређену и сигурну земљу за сваког путника. Познато је да се у Крагујевцу дућани нису ни закључавали, али је занимљиво да Крагујевац није имао затвор. Према књазу “беспотребно је хранити доколичаре бадава о трошку државе, а канџија и крушка били су довољне да се ред уведе”.

 

Ипак постоји и један део где није успео да уведе реда. Интересантно да је књаз Милош био строг према прељубницима иако је сам водио распустан живот. Посебно је био строг према женама прељубницама, чије се неверство у почетку рада суда кажњавало смрћу, као и родоскрнављење и ванбрачни живот.

 

Иницијална каписла за кнежеву забринутост било је писмо лепеничког кнеза Петра Топаловића још 1820. године. Он извештава Милоша да мештани села Грбице код Крагујевца моле књаза да спасе Радоњу Милутиновића од његове жене Вукосаве, с којом ни Радоња ни Грбичани на крај изаћи не могу. Жалили су се сељаци и да жене блудниче и пију чак се са мужевима физички обрачунавају, а често био под чудним околностима мужеви умирали изненада. Сумњало се да их жене трују. Суд народни српски расписаће и Објављеније 11. јула 1826. године “усмерено у циљу смањивања злоупотребљенија народа нашег који се толико у грех прељубодељнија упустио, те не ферма ни свете тајне брачног сојуза”.

 

Но то није дало резултата. Суд се безмало годину дана касније опет обратио народу са констатацијом да се “блудодејанија у народу нашем српском све више умножавају”. Књаза је бринуло што ванбрачне трудноће углавном завршавају и чедоморством. Иако је за прељубу кривио жене, схвата да и мушкарци имају кривицу и пошто се претњама и казнама ни овом приликом није много постигло Суд је на крају новим објављенијем обећао да ће “свака преступница од сваке кашиге за своје преступленије слободна бити, која дете сачувала и хранила буде а прељубодеј, (што би данас био љубавник), бити нагнат да плати девојци удадбени трошак,а исто тако и препитаније, односно издржавање детета”.

 

Друга грађевина која на неки начин повезује доба када је Крагујевац у два наврата био престоница је позната и по старом називу Окружно начелство, подигнута је почетком 20. века, по пројекту Николе Несторовића нашег најпознатијег градитеља са краја 19. и почетком 20. века. Један је од најзначајнијих архитектонских здања Србији.

 

Поред тога што су овде одржане седнице владе и било седиште Врховне команде Српске војске у привременој престоници, баш у овој згради је 1915. године Станислав Бинички први пут извео своју композицију “Марш на Дрину”, коју је посветио бриљантној победи српске војске на Церу. Извођењу су присуствовали Радомир Путник, начелник Штаба Врховне команде Српске војске, др Слободан Јовановић потоњи председник владе Краљевине Југославије у егзилу, гост из Лозане Арчибалд Рајс и многи угледни људи тог времена.

 

ДЕО ПЕТИ - КЊАЖЕВСКО СРПСКИ ТЕАТАР- ПРВО ПОЗОРИШТЕ У СРБИЈИПОВРАТАК НА ВРХ|

Приредио: Драгомир Илић

 

У време када је 1835 године основан Књажевско српски театар Крагујевац је од турске касабе са 193 куће 1818. године почео да прераста у модерну варош како и доликује српској Престоници. Србија је добила независност, скупштину која се налазила у порти Старе Цркве, где је прочитан први Сретењски устав. Отворена је прва апотека у Србији, прва Гимназија у независној Србији. Много тога. Основан је и суд на коме су се додуше, без прописаних закона судили ситнији спорови, комшијске расправе, док су значајнији случајеви ишли пред Књаза, да он пресуди и одреже казну. А какав је ред завео и колико је строг био томе се чудио и сам Јоаким Вујић, који је први пут дошавши у Крагујевац, записао да се дућани готово не закључавају.

 

Писац, преводилац, са пребогатим искуством већ је приредио прву световну и грађанску позоришну представу на српском  језику “Крешталица” од тада популарног немачког писца Аугуста Коцебуа још 1813. Када је дошао у Крагујевац имао је богато искуство у позоришном свету сакупљајући га у Пешти, Земуну, Темишвару, Баји...

 

У периоду од 1834. до 1839. године провешће у Крагујевцу, где ће основати прво позориште у Србији, на позив кнеза Милоша. У почетку представе су игране само са Књаза и његову свиту. Но било је тешко задовољити владара. Јоаким Вујић је то осетио када је пред њим давао аматерске представе. Вујић је тако инсценовао низ позоришних слика  “Бој на Љубићу”. Кнез Милош је све то нагледао, преправљао текст, а једном у току пробе, где је Јоаким Вујић глумио турског пашу догодило се и то, каже легенда да се и сам Милош попео на позорницу и почео да виче.  



 

-Није тако било на Љубићу! Чекај! Ми шанчеве нисмо завршили, јер су Турци преко Мораве ударили. Добрача је први шанац одбранио у почетку одбранио, а Рајићев је пао. Тада је Танаско остао сам, попео се на топ са јатаганом у једној а кубуром у другој руци…Побио је  много Турака пре него што су га искасапили. Кажу десетине њих. А Турке смо победили тек код Мораве када је Васа Томић из Кнића из пушке убио Ћајин пашу. У врат га погодио. Бежали су куд који паника је настала. Ето тако је било. Тако и збори - унео се  књаз у казивање.

Јоаким Вујић у оделу турског паше, каже легенда, пришао је тада Књазу, поклонио си и пољубио у руку .

Ене га сад! (љутито и у шали рече књаз). Е мој синко да си истински био на Љубићу не би ти то ни на памет пало, да одевен у турског пашу љубиш руку српском књазу - рекао је Милош.

 У Крагујевцу се  прве представе помињу помињу 1825. године. Припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић са ђацима. Приликом свог доласка у Крагујевац у њима је учествовао и Јоаким Вујић. Књажеско - сербски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и ЈарикаЛа ПерузБедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања. На Сретење Господње 15. фебруара 1835. године  приказао је  Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.

 Тако је кренула историја првог српског позоришта које и данас има значајно место у српској култури.

 На Дан Театра сваког 15. фебруара, најеминентнијим српским писцима глумцима редитељима, сценографима, композиторима, најстарије српско позориште уручује  Статуету Јоаким Вујић  за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији. Аутор Статуете Јоаким Вујић је Никола Кока Јанковић, рођен у Крагујевцу 1926. године, академски вајар и члан  Српске академије наука и уметности. Добитници ове престижне награде између осталих су великани нашег глумишта Мија Алексић, Мира Ступица, Мира Бањац, Милош Жутић, Данило Бата Стојковић, Јован Ћирилов, Оливера Марковић, Љубодраг Убавкић Пендула и Мирко Бабић 

 После бурног историјског периода првобитно име позоришту враћено је 2007. године, а овде се од 1965. године организује Јоаким фест, једна од најзначајних културних манифестација у Србији.


 

ДЕО ШЕСТИ - ПРВА ДРЖАВНА АПОТЕКАПОВРАТАК НА ВРХ |

Приредио: Драгомир Илић

 

Много је тога Крагујевац у време док је био престоница имао први. Прва Гимназија у обновљеној Србији, прву високу школу  Лицеј, први Суд, прва државна апотека, прво српско позориште, новине, скупштину, овде ће захваљујући тим темељима и засијати прва сијалица у Србији.. Премудри књаз Милоше Обреновић, који је владао тада неписменом Србијом, деспотски и строго, да би успео у просветљењу народа, није се либио да се обрати писменим људима онога доба да додју у Крагујевац. Неки су то прихватали из националних убеђења, неки због добро плаћеног посла, а неки додуше, поред ових разлога -и бежећи од дугова и повериоца.

 

Остаће записано да су прекаљене војсковође, сада старешине окупљене око књаза Милоша, с подозрењем гледали на „учењаке“ како су их звали, а и сам Милош није се либио да ондашњим писменим и угледним људима одреже 25 по туру.

Ипак добро је знао да се од турске касабе престоница може учинити само уз помоћ начитаних људи, Срба расутих по свету, углавном преко Дрине или како су их тада крстили „пречана” и из тадашње Аусртроугарске“.

Велики проблем у оно време, а град се ширио, представљали су лекари и неимање лекова. Престоницом су шпартали надрилекари, често и преваранти. Легенда каже да се један од њих баш одомаћио у Крагујевцу, варајући људе бућкуришима справљаним на бази воде, и травкама, који нити су имали лековито дејство, а које су сељаци, на његову несрећу добро познавали.  Сам глас дошао је до Милоша да надрилекари варају народ, а посебно се беше одомаћио неки Јеврем, који је мелеме на бази воде продавао грађанима. Наредио је Амиџи, свом стрицу и најооданијом саборцу и сапутнику да га доведе у двор.

 

Када су га довели питао је Јеврема има ли какав лек за трбобољу. Јеврем, саоуверено рече да има мелем који све лечи, ето само се утрља и свака болест пролази.

-Одмах му ударите 25 по туру!-наредио је Милош.

- Али зашто Господару за име Бога? - у чуду је питао Јеврем

-Кад те избију, и модрице направе а и онда тај мелем који све лечи намажи по болним местима. Ако прођу одмах ја ћу дозволити да и народ лечиш. Водите га – спремно и строго је наредио Милош.

Легенда даље каже да је овај шарлатан напустио Крагујевац главом без обзира и да се населио негде у Влашкој, која се тада сматрала колико толико безбедном и далеком када је у питању кнежев гнев. А овакве појаве беху се учестале. Хатишерифом из 1830. године Србима је од стране Турака, дозвољено установљавају болнице, школе, штампарију и пошту. Чак се и чувени Матеј Ивановић, који је отворио прву приватну апотеку у Београду, тамо где се налази и данас кафана “Знак питања” пожалио кнезу с молбом да лажним лекарима и апотекарима, као и трговцима, забрани да продају којекакве смесе без терапијског ефекта од којих се болесници трују.

 

Седам година касније 1837. године кнез Милош доноси Указ којим се забрањује продаја лекова и отрова по дућанима, изузев већих вароши где један овлашћени трговац уз дозволу дипломираног лекара имао право да их набави, продаје и назначи у коју сврху ће се употребити.

У варошима где је постојала апотека било је дозвољено давати лекове јаког дејства на рецепт који је прописао дипломирани лекар. Лекове је могао да издаје апотекар који је по завршетку студија положио заклетву да их неће издавати мимо законских прописа (изузетак су били чајеви). 
Али пре тога Књаз, суочен са надирућим надрилекартством, али и побољевању народа одлучио да у Крагујевцу оснује прву државну апотеку, како би народ од учених људи узимао лекове.  Први „књажевски апотекар“ био је Павле Илић, рођен у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, који је фармацију завршио у Бечу 1835. године. Био је стипендиста кнеза, који је после неуспевања да у Крагујевац доведе лекаре из Беча, стипендирао школовање Срба, студент медицине и фармације. Они су се обавезали да се по завршетку школовања у Аустрији врате у Србију. Међу њима био је само један студент фармације – Павле Илић.



 Према литератури Прва државна апотека почела је са радом у Крагујевцу октобра 1836. као "Књажеско-придворна апотека", али се убрзо усталило име "Правитељствена апотека". Као апотекар Илић је имао задатак да израђује лекове и врши експертизе лекова, да врши хемијске анализе и анализира минералне воде, што је раније рађено у Бечу. Примењивао је аустријску  фармакопеју из 1822. и 1836. године. Потребне сировине за справљање лекова налазио је у крагујевачким и београдским радњама, које су своју робу добављале из Аустрије и околних балканских простора. Из апотеке су се, уз кнеза и дворане, снабдевали војници, гардисти, грађани и окружни лекари (физикуси). Када је Државни савет одлучио 1839 да пресели државну управу у Београд, заједно са администрацијом пресељена је и Прва државна апотека у Србији. Неколико година касније, звучи познато, приватизована је.

Павле Ивић после приватизације државне апотеке, радио је све до своје смрти као државни хемичар.

 

КРАЈ

 


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"