Deljenje

НАСЕЉАВАЊЕ ШУМАДИЈЕ

ДЕО ПРВИ - БЛАГОДЕТ ПРИВУКЛА ЉУДЕ
ДЕО ДРУГИ - ШУМАДИЈА МАТИЦА МАТИЦЕ
ДЕО ТРЕЋИ - СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У ШУМАДИЈУ
ДЕО ЧЕТВРТИ - СВЕСТ О ШУМАДИНСТВУ
ДЕО ПЕТИ - СЕЛА У ПРОШЛОСТИ
ДЕО ШЕСТИ - ТРИ НАХИЈЕ У ШУМАДИЈИ

ДЕО СЕДМИ- ЗАПИСИ О ПРВИМ ФАМИИЈАМА

Део осми - Памћење на мушким прецима и ко је оснивао села

ДЕО ДЕВЕТИ - ПОПУЊАВАЊЕ СЕЛА

 ДЕО ДЕСЕТИ 

ДЕО ЈЕДАНАЕСТИ Стање цркве и свештенства   

 

 

 

 

ДЕО ПРВИ - БЛАГОДЕТ ПРИВУКЛА ЉУДЕ

 | ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001.

 

1Почетком 2000. године, у редакцији дневног листа „Глас јавности“ окупили су се доајени српског новинарства Ђоко Кесић, Славољуб Качаревић, Зоран Богавац и Драган Влаховић. И сам историчар Влаховић подржао је велико истраживање и отуда је Миле Недељковић објавио фељтон у коме је најдетаљније и најстручније описао досељавање породица и племена у шумадијска села.

Према етнолошким истраживањима у првој половини овог века, у Шумадији је, као најпривлачнијој области усељавања, стапањем досељеника из свих српских области настао јединствен, нови физички и психички тип становника, који је Јован Цвијић означио као нови етнички амалгам или нови психички варијетет.

Савремена истраживања потврђују токове истих селидбених струја и истоветни процес етничког прожимања у Шумадији.

 

Ратови, сеобе, одлазак и долазак народа

2Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба.

Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века.

Разматрајући својевремено прошлост и етнички састав Шумадије, великан наше науке Јован Цвијић је установио две врсте узрока сеоба и усељавања у Шумадију током векова, у којој се изгубило и са досељеницима стопило стариначко становништво. У првој врсти су историјски и психолошки узроци сеоба: турска најезда, узимање деце у јаничаре, сеобе проузроковане аустро-турским ратовима, миграције због буна, пљачкашке крџалијске хорде, као узрок расељавању, сеобе услед верских гоњења и пресељавање као последица ратова за независност.

Друге врсте су економски узроци: сиромаштво земље матице, климатска колебања (више узастопних сушних година, пресушивање извора, неродица, глад), сукцесивне сеобе или миграције у етапама, племенска нетрпељивост, печалба, аргатовање, и сл.

Као што је познато, услови за живот у Шумадији су благодатнији, но у већини српских области. Због тога, за разлику од других области, исељавања из Шумадије није било. По томе, како је Цвијић приметио, Шумадија „као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.“

Особито је Шумадија почетком 19 века, услед познатих историјских догађаја, привукла миграционе струје не само из ближих, и тада неослобођених српских крајева, већ и из најудаљенијих, па тако, на пример, „у ниској Шумадији има досељеника од Велеса и Битоља, па и од Катранице и Граматика, близу Олимпа.“

 

Од Црногораца до Динараца

У Шумадији, где, према испитивању Цвијићевих ђака и следбеника, превагу у становништву имају досељеници са црногорских Брда, особито са висоравни око Дурмитора и од Пиве, затим од Пештери и Сјенице, одвио се јединствени процес прилагођавања становништва и његовог мешања и стапања. У последњих неколико векова је на немирном балканском тлу испремештано све становништво од Демир-капије на југу до Загребачке горе на северозападу, али, по Цвијићевом уочавању, „нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији, слободној и својој држави, где су и земљу могли слободно заузимати.“


3 2


 

У западној Шумадији стариначко становништво је у занемарљивом броју, а у источној Шумадији и Поморављу се стопило са досељеницима динарске, косовско-метохијске и шопске струје. По испитивању Тодора Радивојевића (1911), у целој Лепеници је свега једанаест породичних скупина чији су преци ту пребивали и у време Велике сеобе 1690. године.

Стапањем ових селидбених струја, како међусобно, тако и са припадницима слабијих струја (тимочко-браничевска и тзв. инверсна, која се поврнула преко Саве и Дунава), настало је биолошко изједначавање.

 

ДЕО ДРУГИ - ШУМАДИЈА МАТИЦА МАТИЦЕ 
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001.

Ко је дошао у Чумић, Доњу Шаторњу,  Горње Јарушице, Грошницу... Арнаутовићи у Саранову Драчи и Пајсијевићу досељени из српског села Павља код Новог Пазара.

Цвијић: „Шумадија-згуснута снага српских земаља“

И премда становништво досељено из динарских области чини већину у Шумадији, мешањем, међусобним прожимањем и утицајима досељеника и старијег становништва, створена је нова етничка група – Шумадинци, која, разумљиво, нема чисте динарске особине. О овој снажној етничкој комбинацији, коју назива шумадијским варијететом, Цвијић каже да је створила нов етнички амалгам и образовала нов физички и психички тип становништва. Отуда, другим речима, по Цвијићу: „У Шумадији је згуснута снага свих српских земаља“.

Током августа 1995. године Шумадија је поново преживљавала неке странице своје историје. У окрутној врелини лета видели смо тада тужне поворке невољника, прогнаника из Републике Српске Крајине, који су, бежећи испред геноцидног насртаја Туђманове Хрватске, спас потражили у земљи матици. Многи од њих и у Шумадији. Овакво масовно збежавање у Шумадију није виђено од 1809. године, када се овамо запутило побуњено српско становништво са Сјеничко-пештерске висоравни
А пре ове масовне сеобе, после Другог светског рата, тихо и у сталном млазу, дотицало је и српскостановништво са Косова и из Метохије, сливајући се претежно ка Подунављу, или се настањујући у прикрајку већих места, стварајући својеврсне досељеничке колоније. Као трећи значајнији контигент становништва што је пристигло у Шумадију могу се означити досељеници из Старе Рашке и Црногорских Брда.

Узроци и разлози свих ових усељавања су тројаки. Крајишници су бежали од усташког ножа, они с Косова и из Метохије су, обесправљени, бежали из сопствене државе од шиптарског насиља, док су се житељи Старе Рашке и Црне Горе, појединачно и природно, досељавали у потрази за бољим условима живљења.

Ниједан од мотива ових долазака није нов, и ниједна од ових скупина такође није нова. Све оне, у дугом низу деценија и векова, имају своје претходнице. Шумадија је за њих новина. Они, међутим, Шумадији – нису.

Етнолошко изучавање ће несумњиво научно расветлити низ драгоцених питања наше историје и етничке прошлости, као и токове савремених збивања, етничке одлике и промене у саставу, антрополошким својствима, материјалној, друштвеној и духовној култури становништва. Многе разлике се, још сада, безмало у сваком погледу, јасно уочавају. Али у основном, то не утиче на лик и карактерна својства Шумадинаца. Јер, оно што је стварано вековима – не може се преконоћ изменити.


4


 

Срби Србе зову: Арнаути, Бугари, Турцима...


Као што данас Србина који се врати из Америке називамо „Американац“, тако смо и Србе који су у Шумадију пребегавали, услед невоље или склањајући се од крвне освете, називали: Арнаути, Бугари, Власи, Грци, Мађари, Швабе, Ере, Сремци, Шопови, итд. Историјски се поуздано зна и кад је који талас досељавања запљускивао Шумадију, па је то нашло одраза и у називима тла и појединих породица. Тако су добеглице од Тимока и Старе планине названи „Бугарима“, „Бугарашима“, или „Шоповима“, из Старе Србије „Турцима“, из Срема „Швабама“, са Косова „Арнаутима“ итд.


5


 О њиховом размештају у новој средини говоре данас многи топоними и називи или надимци појединих родова. Тако су настали Арнаутски крај у Доњој Шаторњи, Арнаутовац у Чумићу, Арнаутско брдо у Чумићу и Горњим Јарушицама, Арнаутске колибе у Грошници, док се у Саранову родови Радосављевићи и Обрадовићи, којих је почетком века било тридесетак кућа, зову скупно Арнаутовићи, јер су пребегли из „Арнаутлука“, као и Арнаутовићи у Драчи, док су Арнаутовићи у Пајсијевићу досељени из села Павља код Новог Пазара (село Павље је и данас српско село).

 

ДЕО ТРЕЋИ - СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У ШУМАДИЈУ 
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001.

Који родови и презимена су око 1730.године из Крајине дошли у Жировницу , Бању код Аранђеловца, Трешњевак, Нови Милановац, Јабучју,  Бошњану, Борчу, Радмиловићу, Кусовцу и Цветојевцу, у Лапово, Ђурисело, Горњи крај Добраче, Гунцати, Жабарима, Рамаћу, Чумић, Десимировац, Лужнице, Липовац, Чукојевцу, Губеревац, Јунковац, Кијево, Горњу Сабанту, Витановац.


6


 О досељавању са источних страна сведоче Бугар-мала у Белошевцу, с обе стране Јагодинског друма, на Бугарском брду у Баточини је Бугарска мала, у Грошници су Бугарска страна и Бугарски поток, у Сибници Бугарска вода, у Крћевцу Бугарска водица (у пределу Гај), у Дреновцу Бугарске ливаде, у Поскурицама Бугарски крај, а у Сипићу и Црном Калу Бугарске њиве, док се у Бадњевцу тзв. Миљковски крај назива тројако: Бугарски, Шоповски или Торлачки крај.

 

„Бугари“ и „Ере“ у Шумадији


Са североистока Влашка коса у Сепцима, Влашки крај у Новом Аџбеговцу (Ново Село) и Доброводици, док Влашки поток тече атарима села Вишевац, Лукање и Радовање, а са југа Грчки до у Доњим Грбицама, Грчко поље у Грошници, Аџиним Ливадама и Ердечу, итд.

Ерске мале постоје у Градцу, Јовановцу и Доњој Рачи. У Чумићу се један потез назива Еринац, јер је припадао тзв. „ерском“ становништву. У Новом Милановцу је Ерино шљивариште, у Светлићу Ерске њиве, Ботуње и Кијево имају Ерско поље, у Доњој Сабанти се налази Ерско село, у Брзану Ерске куће, а у Горњим Грбицама један род називају Ере (тзв. Никољци).

У овом именовању се, у ствари, одсликава чињеница да су у ова насеља приметно ушли досељеници из Херцеговине и дела Старог Влаха, о чему сведочи и топоним Ерцеговац у Доњој Рачи.

Овоме треба додати и врло упутан пример Јеленца, села код Белосаваца, у тополској општини, које се раније звало Љубинић, у којем такође постоји Ерски крај – наравно, за разлику од већинског становништва, које је из Црне Горе, и које се у ово село настанило средином прошлог века, што је и последњи пример планског колонизовања досељеника у неком шумадијском насељу, па се по њима други, знатнији, део села зове Црногорски крај. Попут Јеленца, Ерски крај имају и још нека јасеничка села (Мраморац, Придворица) или гружанска (Коњуша).


7


 

Осим делова села, и поједине се породице се називају ерским: Ерићи у Горњој Црнући, иначе досељени из Старог Влаха (Нова Варош), чији су се огранци раселили и у Липовац, Љуљаке и Опланић; Ерићи у Коњуши су пореклом из Раждагиње, села између Сјенице и Дуге Пољане; Ерићи у Жабару су од Студенице, у Копљару из Драгачева, у Тополи од Новог Пазара, у Шумама од Пећи, у Љубичевцу и Каменици од Бијелог Поља, Ерчићи (Миловановићи) у Баничини су из Босне, итд., што све показује сливање ове селидбене струје у Шумадију.

На основу овога постаје разумљивије што Шумадинац, и те како, уме да се прави Ера, тј. невешт, а чији је врхунски духовни израз оличен у сатиричару Радоју Домановићу, чија је породица несумњиво херцеговачког порекла.

Као и већина шумадијских села и Овсиште нема компактно становништво по пореклу и месту из кога су дошли. А дошли су углавном из два правца – од Пирота и Беле Паланке, дакле из Понишавља и, наравно, од Сјенице, која је била главна етапна станица за насељавање у Шумадију. Спомен на Сјеницу сачуван је у надимку породице Вучићевић, у које се броје још Јовичићи и Јовановићи, а које све називају Ерама.

У науци је запажена велика подударност у обичајима, језику и менталитету житеља Херцеговине и Шумадије, па су, заправо, ови топономастички подаци само сведочанство о томе да сличности нису случајност, већ су резултат миграције и мешања становништва.

 

Крајишници уз Карађорђа


У Жировници је мала Рвати (тј. Хрвати), која се другачије назива Рватски или Цветковића крај, по томе што је род Цветковића, после 1737. године, како је записао Тоша Радивојевић, „овај род (српски) досељен однекуд из Хрватске“. Међу Србима досељеним у XVIII веку из Хрватске (од Брибира) истиче се род Тонковића у Бањи (славе Петровдан). Од њих су двојица нераздвојни од Карађорђа, у чијој су телесној гарди били, браћа Стеван и Теован, док је трећи брат, Јаков, погинуо приликом заузећа Београда 1806. године.

О путевима насељавања у Шумадију сведоче и родови Ашанићи у Трешњеваку, Жупљани у Новом Милановцу, Пипери у Јабучју, Бошњаци (Татовићи) у Бошњану, Биорци у Борчу, Радмиловићу, Кусовцу и Цветојевцу, Солунци, Зајечарци и Параћинци у Лапову, Сјеничани у Ђуриселу и Горњем крају Добраче, Сремчевићи у Гунцатима, Жабару, Рамаћи и Чумићу, Буђевци у Десимировцу, Маџаревићи у Лужници, Липовцу и Чукојевцу, Осаћани у Губеревцу, Јунковцу и Кијеву, Требињци у Горњој Сабанти, Мелајци (Милићи) у Витановцу, итд.

ДЕО ЧЕТВРТИ - СВЕСТ О ШУМАДИНСТВУ 
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001.

Свако уопштавање или пребрзо закључивање о томе ко су Шумадинци, као и то по чему се они разликују од суседних српских предеоних или етничких група, може бити не само погрешно, већ и погубно, па и смешно, ако се то чини без научне основе. Један од најугледнијих познавалаца генезе српског народа, као и појединих његових етничких скупина и племена, Цвијићев ђак и сарадник Јован Ердељановић (1874-1944), управо је приликом изучавања становништва Шумадије дао веома важно упозорење:

„Када се говори о некој народној групи, онда се мора најпре имати у виду, да она ни у целини, нити у ма коме своме делу не може бити једноставна, него да има пуно већих и мањих, месних и предеоних разноликости и да је пуно сродности и прелаза ка суседним или и неким даљим народним групама, дакле, да се нека народна група може одређивати само релативно, у односу према другим групама, кад се јасно утврде њихове међусобне разлике. Ово је, дакле, прво што се мора имати у виду и ово је сасвим природно".

Ердељановић је око пола века помно пратио етничке прилике и њихове одлике у Шумадији, коју је непосредно познавао, био у већини њених насеља, у некима вишекратно, у толико домова боравио и коначио, са тако много људи се сусретао и од њих црпeо податке. Несумњиво, и из прве руке, познајући Шумадију, у целини, као и у детаљу, Ердељановић је оставио и овај врло упутан запис о њој: „Јасна је разлика у народном карактеру не по пределима него по селима, просто од села до села се наилази на друкчије особине, негде на потпуне супротности.

“Очито, попут врло сложеног мозаика, и етничка слика Шумадије је тако разуђена и вишеслојна. То се, уз мало пажње, може видети на сваком кораку и у сваком погледу – етничком, језичком, културном, привредном или обичајном".

Ако се полази од етничког састава, Шумадија је увек имала инородне састојке. Тако, на пример, према попису становништва 1991. године, у општини Крагујевац је било 169.478 Срба, 3.287 Црногораца, 2.635 тзв. Југословена, 80 Шиптара, 124 Бугарина, 4 Влаха, 20 Грка, 52 Мађара, 786 Македонаца, 305 који су се изјаснили као Муслимани, 17 Немаца, 25 Пољака, 1.232 Рома, 85 Румуна, 21 Рус, 5 Русина, 15 Словака, 111 Словенаца, 7 Турака, 5 Украјинаца, 473 Хрвата, 6 Чеха, затим 163 припадника других националности, 146 који се нису изјаснили о својој националној припадности или су неопредељени, 37 који су се изјаснили по регионалној припадности и 965 „непознато“.

Померање ове слике се уочава ако се подаци о националности укрсте са подацима о вероисповести. Јер, по истом попису, у општини Крагујевац је 168.855 православаца, 637 припадника исламске вере, 558 католика, 79 протестаната, 6 припадника прооријенталних култова, 1.490 припадника других вероисповести, 39 неопредељених верника, 1.674 атеиста и 6.746 „непознато“. Очито, нити су сви Муслимани исламске вероисповести, нити су сви Хрвати католици, а што се Срба тиче, по нашем старом обичају – нити су сви Срби православци, нити су само Срби православци у овом попису.

Ако се, даље, у овом попису погледа само српска националност, лако се запажа предеона разноликост – једни су Гружани, други Левчани, трећи Јасеничани, четврти Таковци, пети Моравци, шести Качерци итд., или, у следећем, ширем, предеоном кругу: једни су Косовци, други Старовлашани, трећи Босанци, четврти Личани, пети Кордунаши, шести Сремци и сл.

Рудник без премца

Поставља се питање ко је у пописном контигенту становништва у општини Крагујевац – Крагујевчанин, то јест Шумадинац?

Шумадија је вековни народни млин, зато је двосекло ако се у њој некритички разматрају антрополошке одлике и антропометријски показатељи. Наиме, не сме се брзоплето уопштити које је висине Шумадинац, какав му је стас, облик главе, боја очију и косе, комплексија, да ли је космат, има ли орловски нос, итд. Не помаже ни ако се прибегне статистичком просеку, јер статистички просек може дати варљиву и нетачну, да не кажемо наказну слику.

Довољно је само погледати на шта личимо када се, као најближа својта, нађемо на породичним скуповима, о слави, свадби или даћи: има нас високих и ниских, плавих, смеђих и црних, округлоглавих и дугоглавих, плећатих и скупљених, витких и дебелих. А све род рођени.

Тако је, заправо, становништвом шаролика и Шумадија. Јер, та шароликост је последица њене историјске судбине, мешања и стапања становништва које ју је настањивало. Свако другачије гледање на ову чињеницу би водило у незрели локал-патриотизам, наивни етноцентризам, па и у недопустиве, и крајње ненаучне, расистичке мутне воде.

С друге стране, Шумадинци нису безоблична народна маса, без изразитих и самосвојних црта. Овом приликом ћемо указати само на неке: свест о народном јединству, јака и истрајна државотворна мисао, предузимљивост у послу, дружељубивост, духовна радозналост и наглашене интелектуалне способности.


8


 Будући да је превагу у шумадијском становништву однело становништво које је овде досељено из предела старе српске државе, оно је у Шумадију донело и вековну државотворну тежњу, коју је успело овде да оствари 1804. године, чувајући је до данас бунама и ратовима за слободу. То је и најуочљивији исход деловања, како би Цвијић рекао, згуснуте снаге свих српских земаља стечене и оличене у Шумадији.

У томе је и свест о Шумадинству. Оном историјском, али и ововременом. Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба. Такође нису малобројни ни трагови прединдоевропског, као и предсловенског, становништва у овом пределу, а о српском становништву у њему постоји хиљадугодишња, непрекинута, нит писаних сведочанстава.

Посебно су драгоцени споменици из времена Деспотовине и непосредно по њеном паду 1459. године, када је Шумадија била пренасељена. Камена књига предака, како називамо гробља, неми је отисак живота који се одвијао у Шумадији. О пређашњем становништву говоре запуштена гробишта, која се налазе на сваком кораку, и из којих још све кости нису изоране. Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту.

Неколико манастирских скупина се назива српском Светом гором, али у том погледу планина Рудник нема премца, јер је била природна тврђава у очувању српског етничког бића. Тиме је схватљивије зашто је Шумадија, предводећи државотворну обнову, предњачила у новом веку у колосалној бици за свеопшти народни препород.

Мало је предела у којима је природа тако издашна као у Шумадији. Богатство биљних врста и бујност њиховог растиња, разноврсност животињског света, погодне климатске одлике, питомост земљишта и, што је особито важно, мноштво речица, потока и извора, чиме се све одликује овај предео, створили су од Шумадије најпривлачнију област за људско живљење. Вода, без које не могу ни људи, ни животиње, ни биље, налази се на сваком кораку. Иза сваког брдашца тече понеки поточић, и много је извора који никад не пресушују.

Раскрсница култура

Разумљиво је стога што од прадавнине, од праскозорја људске цивилизације, на овом тлу постоје бројне потврде човекових станишта и пребивања. У најраније споменике људске културе спадају пећинска пребивалишта у Јеринином брду у Градцу код Крагујевца и Рисовачи код Аранђеловца, која припадају палеолиту, тачније мустијерској епохи средњег каменог доба. Од тада до данас, дакле у раздобљу које се мери десетинама хиљада година, непрекинута је нит човековог пребивања на овом тлу.

Од тог времена, које се означује као време скупљачко-ловачке привреде, до данас се на овом подручју се одиграло толико тога да се може рећи да је Шумадија прекривена многим слојевима људских култура, које су се овде укрштале, смењивале и прожимале.

Данас је тешко установити појединости и шта се све одигравало у дугом временском распону од првог уоченог присуства прачовека (Јеринино брдо, Рисовача) до доласка Индоевропљана у ово подручје, што се узима као време до 3.200 године пре наше ере. Међутим, на основу налазишта из млађег каменог доба (винчанска култура), затим оних на прелазу у метално доба и са почетка бронзаног доба (Сараорци, Шупља стена, Горње Комарице, Ђурђево и др.), као и оних из развијеног бронзаног доба (Добрача, Љуљаци, Баре, Грбице), може се утврдити да су бројност налазишта и остатака сведочанство непрекидне нити живљења у праисторији у овом делу Србије и Балкана.

У три таласа досељавања Индоевропљана (3200, 2700. и 1200. године пре наше ере), потиснуто је или претопљено ово пређашње, прединдоевропско становништво. Од тада до доласка Словена (V-VII век наше ере) просторима наше земље је протутњало око две стотине различитих етничких и језичких група, што је неизбежно нашло свој одраз и у топонимији. Овоме се, још, могу додати каснији слојеви народа и култура: татарско-монголски, турски, германски.

Када је реч о садашњем становништву Шумадије, онда се, најкраће, оно може означити као становништво које је ту релативно младо. Јер, Шумадија је добила свој садашњи састав народа као последицу великих ратова и сеоба. Изузетак у Шумадији чине породице које су у њој од Косовске битке (нпр. Гружанићи у Јунковцу код Наталинаца, или неке породице у Рудничкој планини које чувају предање о томе колико је њихових сабаља отишло у бој на Косово). Гро садашњег становништва је досељено после 1690. године, или се сместило, после лутања, приликом већих и мањих сеоба 1718, 1737, Кочине крајине 1788, сеобе изазване погибијом на Чегру и повлачењем од Сјенице 1809, ратовима 1875-78, а касније после 1918, 1945. или сада (1991-1995) природним или невољним насељавањем.

Стари добри чика-Јова Змај је опоменуо у песми да је гробље земља којом се ходи. Овај његов стих има и те како потврду на лицу шумадијског тла. Безмало да нема села у којем не постоји по неко, а у некима и више гробаља, која на припадају садашњем становништву. У њих се житељи не копају , а најчешће не памте коме су претходном становништву припадала. То су гробови које је ту затекло данашње становништво.

Ова затечена гробља се различито именују: старо, бело, бошњанско, батаљено, чивутско, џидовско, џиновско, латинско, римско, грчко, калуђерско, турско, цинцарско, сватовско, маџарско, душанско гробље и сл. Именовања су најчешће погрешна, али су у једноме тачна, без обзира на назив – ова гробља не припадају садашњем становништву, што је још један доказ о сталном пражњењу и пуњењу Шумадије народом.

У околини Крагујевца се ова чињеница јасно уочава. Врло су бројна тзв. стара гробља у многим селима.

Старо гробље на месту Жаову у Новом Селу (Нови Аџбеговац) је припадало старијем слоју становништва, који су се уочи Првог устанка „растурили куд који по Србији.“ Исто тако гробље постоји у Бошњану, у Вињишту на Дубовима, у Војиновцу, на месту Врлопапе у Малој Врбици, у Дивостину, Драгобраћи, у Драчи на месту Пиреву, у Кијеву, Корићанима, Прекопечи, Сипићу, Малом Шењу на месту званом Јаруга, а у Лапову су два стара гробља – у Гвоздењаку и код Самарне. У Влакчи је Старо гробље уз стару цркву на месту Сиги.

ДЕО ПЕТИ - СЕЛА У ПРОШЛОСТИ
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001. / Фото: Радмило Милетић

Двадесетих година овог века било је „много камених споменика“ на месту Осредку у Јунковцу, за које се прича да су „маџарско гробље“, као и стара гробља у Котражи, Рајковцу, Љубичевцу, Прекобучју, крају Горње Трнаве, у Доњој Шаторњи и др., а у Војковцима постоје три Маџарска гробља, као и у Драгољу.

Душанско гробље у Рамаћи, по предању, из времена је цара Душана, а налази се уз цркву Куманицу и црквину, које се такође стављају у ово време.

О појединим врстама и својствима ових гробаља постоје научна разјашњења. За ову прилику је довољан само једна напомена: ова гробља су отисак историјског кретања народа. Са друге стране, сасвим је извесно да, без обзира коју етничку ознаку имала, ова гробља нису некрополе Латина и Грка, Цинцара и Џидова, Чивута и Мађара, нити џинова и сватова, или Римљана и Турака, већ су то, одреда, стара српска средњовековна гробља, напуштена од житеља који су се својевремено раселили, а затечена приликом досељења предака садашњег становништва, које их је, не осећајући их као своја, именовало са предзнаком туђине.

Средишна Шумадија, под којом се подразумева крагујевачка област, састављена од три оделите и изразите предеоне целине – Груже, Јасенице и Лепенице, које скупа имају данас више од две стотине насеља, може се рећи да је одувек била насељена. Међутим, историјски помени насеља у овој области, кад је реч о словенском становништву и средњовековној српској држави, нису тако бројни, али ипак омогућују стицање јасне слике о постојању насеља и приликама у њима тога доба.


9


 

Саме области – Гружа, Јасеница и Лепеница – несумњиво су постојале као уређене административне целине или жупе још за време Византије. Најстарији је помен Груже, која се помиње почетком XI века као периферијска област. Област Лепенице, која је словила као жупа, ушла је под тим именом 1183. године у састав државе великог жупана Немање, а пет година касније Немања ју је поклонио својој задужбини, манастиру Хиландару и то потврдио хрисовуљом издатом 1188/1189. године.

Назив Јасенице, као жупне и предеоне целине, новијег је постања. За време српске средњовековне државе на тлу које у етнографском смислу припада данашњој Јасеници, биле су две управне целине или, како су се тада називале: власти – Островичка власт, која је обухватала тзв. високу и средњу Шумадију од града Рудника па на север, и Некудимска власт, која се простирала од почетка тзв. ниске Шумадије до данашње Смедеревске Паланке, у чијој је близини, код данашњег села Придворице, било управно место Некудим. У то време је Гружа словила као Борачка власт, тако названа по граду Борчу, а Лепеница као Лепеничка власт, без навођења средишта власти.

У Некудиму је био владарски двор, Борач и Острвица су били утврђени градови, а лепеничкој власти је (могуће) било средиште у селу Драгиновци, где је био двор великог логотета Стевана Ратковића. Када се буде узнашло где је било ово насеље, знаће се и где је било средиште лепеничке жупе за време Ђурђа Смедеревца.

Од самих, пак, насеља, у најраније иду помени Сибнице и Топонице у Гружи, које је краљ Стеван Првовенчани навео 1220. године у даровници манастиру Жичи, својој задужбини. За владе цара Душана се помиње град Борач, у којем је 1346. године писан један псалтир. За време кнеза Лазара помињу се села Кошарна (старо име за Баничину) 1380. године, а затим Жировница, Кикојевац, Крушевица код Рековца, Поскурице, Поточац и Придворица, које је кнез 1381. године поклонио својој задужбини Раваници. На самом краху XVI века, 1400. године, помиње се Јабучје (тада припадало Левачкој жупи), које је деспот Стеван дао деспотици Евпраксији да га она, „своје ради душе“, приложи Хиландару.

Летња резиденција Ђурђа Смедеревца- Особито је бројан помен насеља у његовим повељама

У 15. веку, до пада Смедерева (1459. године), историјски је видљиво више насеља, такође захваљујући владарским повељама. Тако је село Брњицу 20. јануара 1427. године приложио деспот Стеван Лазаревић Лаври Св. Атанасија на Атосу.

За време Ђурђа Смедеревца се помиње Некудим, где му је била летња резиденција, у којем је 1428. године писао писмо Дубровчанима. Особито је бројан помен насеља у повељама Ђурђа Смедеревца. У повељи којом је овај деспот потврдио 1428/29. године баштину великом челнику Радичу Поступовићу, наводе се у овом пределу Шумадије насеља Брезовац, на обронцима Венчаца (под именом Брезова), Војковци, Грдши – за које Миодраг Ал. Пурковић мисли да је то вероватно село Грошница у некадашњем гружанском срезу, а Гавро Шкриванић да је то Градац код Крагујевца), Јуношино (селиште код Кошарне), Каменица у Руднику, Кошарна, Красојевци, Кутлово, Лесковац код Кнића, Миладовићи (селиште код Кошарне), Продановци у Руднику, Саси у Лепеници (Г. Шкриванић мисли да је то код места Металица у Рогојевцу), Халае и Церовац у Некудимској власти и Шуме (под именом Шумени).

На месту Крушик у Мисачи је старо гробље, „где су ископавали костуре и налазили прстење и новац“. Старо гробље, „где приликом копања налазе људске кости“, у Јунковцу се налази у близини потока Кусаје. О старом гробљу на месту Гробљице у Кутлову изучавалац Лепенице Тоша Радивојевић је записао: „Сељани причају да је хришћанско, јер је доскора било на њему камених белега по којима се то дало утврдити. Данас нема више ниједног камена; сељани су их све узидали у темеље својих разних града. То је било гробље давнашњег насеља у Старом Селу.“

Бело гробље постоји на месту Каменишу у Бадњевцу, које по свему припада српском средњовековном становништву. Бело гробље, тако названо „по белим каменовима, који су овде до скора налажени“ је и у Дренови, на тромеђи са Срезојевцима и Бершићима, где су 1951. године, када је копан пут, налажени новчићи и судови. Бошњанско гробље, у Трудељу, подсећа „на неко раније насеље“, као и назив Староселске реке у истом селу.

Батаљено гробље је на месту званом Камара у Великом Крчмару. Под Величковцима, засеоку Гуришеваца, једно се место зове Чивутско гробље. Од гробља нема остатака, али се овај заселак по њему зове још и Чивутани.


10


У Бадњевцу су и два џидовска гробља – на местима Голишу и у Коњевцу, такође и у Доброводици су два џидовска гробља, као и у Дреновцу – на местима Јабланчићи и у Крчевини до Зоркуша. Џидовска гробља су на брду Шавцу у Баточини, у Корману (у Бубну код друма), Никшићу, код Липове равни у Сипићу, уз поток Глуваћ у Цветојевцу, у Црном Калу, код Гушине чесме у Чумићу, у Зреочићима код Тополе, у Вишевцу на левој обали Раче, Голочелу, на Косици у Градцу, Великом Крчмару, на месту Глоговик у Малом Крчмару, где су у првој половини овог века још „постојали огромни камени белези од неотесаног и неуглађеног камена“, у Саранову има трагова од старог „џидовског гробља“, итд.

Отисак кретања народа

Међу насељима која је деспот Ђурађ Бранковић потврдио 1428/29. године великом челнику Радичу Поступовићу, а 6. септембра 1456. године деспот Ђурађ са сином Лазаром дао грачаничком митрополиту Венедикту, наводе су Белућа (данашња Црнућа) у Руднику, Горња и Доња Враћевшница, Граховац (?), Коњуша и Осјаци (некада село, а данас крај у Горњој Црнући). Уочи пропасти Смедерева, у повељи којом је 14. октобра 1458. године краљ Стеван Томаш потврдио баштину великом логотету Стевану Ратковићу, наводе се два села у Борачкој власти (тј. Гружи) – Врбава и Старче, затим два села у Лепеничкој власти – Драгиновци и Зловштица, и три села у Островичкој власти – Гунцати (под именом Гунсановци), Мариновац и Стромово.

Занимљива је судбина ова три насеља у Островичкој власти. Гунцати су припадали Михаилу Анђеловићу, који је, премда Грк, успео да постане велики челник код деспота Ђурђа, али је, због туркофилске политике (његов брат потурчењак Махмуд-паша Анђеловић је тада био румелијски беглербег, тј. командант европског дела Турске) и предаје Смедерева Турцима, затворен и разбаштињен 1458. године, па су му тако одузети и Гунцати и дати логотету Ратковићу.

Мариновац и Стромово (тј. Стрмово, како се и данас зове) су постојали као засебна села безмало још четири столећа – све до 31. децембра 1838. године, када их је кнез Милош, као ненасељена, разделио данашњим селима Бањи, Липовцу и Тополи.

На жалост, врло су ретке сачуване баштинске повеље из српског средњег века, већина места није дарована манастирима, па се стога и не помињу у даровницама, али је више него очигледно да је овај део Шумадије у 15. веку био, како један историчар каже: пренасељен, и да су корени безмало свих шумадијских насеља свакако у том времену, што ће најбоље посведочити турска окупација која је уследила 1459. године.

Од косовске погибије до пада Смедерева (1389-1459) Шумадија је била препуна народа, што се види и из чињенице да данас безмало нема села у којем не постоје споменички остаци и трагови из тога доба. Турским освајањем Шумадија губи део становништва, који бежи у Херцеговину и Конавле, или прелази преко Саве и Дунава, али знатнији део остаје, а прима и нове придошлице.

Први век турске владавине и није био тако свиреп и страшан као што ће бити касније. Заузети освајањима, Турци су ово подручје држали као мирну позадину, која им је потребна ради економске потпоре, дајући му и одређене повластице, поготову за сточаре. При том су били врло трпељиви према хришћанству, нису, поготову не насилно, проводили исламизацију, а у управном погледу су задржали и Србе хришћане као спахије, што је у прво време опште прилике чинило сношљивијим.

ДЕО ШЕСТИ - ТРИ НАХИЈЕ У ШУМАДИЈИ
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Извор: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001. / Фото: Радмило Милетић

У попису 1476. године (Тефтер бр. 16) наводи се 177 насеља, од којих 89 у нахији Рудник, 48 у Некудиму, 36 у Лепеници и четири у кази Брвеник.

Усталивши своју власт, Турци су пописали подручје средишне Шумадије, подељено на три нахије – Некудим, Лепеницу и Сивриџе Хисар (Рудничка нахија). Најранији сачувани попис је из 1476. године, у којем се помиње и претходни попис, који до данас није сачуван. Захваљујући увиду у рукопис превода проф. др Душанке Бојанић-Лукач, угледног аутора оријенталисте и несумњиво нашег најбољег османисте, овде се по први пут у нас објављују подаци из овог опсежног пописа који се односе на овај предео Шумадије.

У попису 1476. године (Тефтер бр. 16) наводи се 177 насеља, од којих 89 у нахији Рудник, 48 у Некудиму, 36 у Лепеници и четири у кази Брвеник.

У нахији Рудник су тврђава и град Рудник, село Рудник, Јарменовци, Горња Јабланица, Горњи Красојевци, Шутци, Страгари, Маслошево, Полом, Врбица (уписана као Горња Врбава), Мисача, Тулизе (Тулеже), Жабаре, Загорје (Загорица), Шаторња, Горња Шаторња, Средња Шаторња, Пласковац, Светлић, Јарушице, Петровац, Добрача, Божурња, Блазнава, Винча, Манојловци, Јунковац, Каменица, Кнежевац, Подград Борач, Милаковац, Лесковац, Закута, Витковац, Петропоље, Коњуша, Драгушица, Липница, Забојница, затим села која су временом урасла у друга села – Горња Каменица (део Брезовца), Доња Каменица (данашње село и варошица Топола, чији је назив био Каменица до 1718. године), Средња Каменица (део данашњег Липовца), Стрмово (село постојало до 1838. године, када је подељено између Тополе, Липовца и Бање), Придворица (која се наводи под другим именом Сребреница, некадашње насеље у којем је Деспот Стефан држао сабор, а које је данас део Страгара), Добра Лука (данас део села Котраже), Злошница (данас део Страгара), Бојшинце (Бушинци – старо име села Љубичевца), Стрпче Поље (данас део око Стрпчанског извора у Страгарима), Јаребице (данас потес у Жабарима и Јунковцу), Мариновац (данас заселак Бање), Јошаница (село постојало до 1838. године, када је подељено између Трнаве и Овсишта), Тречна (Трешњевица), Сарухан (Сараново), Матењево (Матејевац, крај у Трнави), Сталброд (Сталевац, извор и гробље у Трнави), као и 33 села која је данас тешко убицирати – Висеновац, Субовце, Прекоречани, Врбовац, Доња Блатница, Горњи Липовац, Доњи Липовац, Којнево, Лепенац (друго име Бичин), Коларица, Вујинце, Горња Сарачна, Рашевка, Буковна, мезра Неменикуће, Кула Рудна, Коранино, Доброшинце, Конина, Јаблановац, Јаблановац (други), Јошаница (друга), Истахор, Гундинац, Пакорађ, Чачак, Сујавац, Каменица Жилинце, Шиљерози, Каменица Врбовац, Устина, као и мезре Мижево, Гучар и Хребин, и Мотрона.

У нахији Некудим су села Маскар, Ратари, Некудим, Придворица, Копљаре, Грабовац, Хлапово (Лапово), Башин, Рајковац, Ватошево (данас заселак Ратара), Горњи и Доњи Церовац, Марковица (Марковац), Трнавица (Трнава), Радовање, Водице, затим села која су данас срасла са другим насељима Браниловце (потес Бранеш у Ратарима), Полочи (потес Плоче у Ратарима), Радујковац (потес Радојковац у Чумићу), Буковица (Буковац, део Горовича), Брезница (Брезовац), Горње и Доње Враново (Враново – део Клоке), Чучево (Чучуге, део Клоке), Пресечина (Пресека у Орашцу), као и 23 села која су у међувремену нестала или променила назив – Калоперовац, Крепичевац, Кукује, Горњи Ликар, Доњи Ленар, Источић, Козомар, Годиње, Зоровац, Декан, Железник, Јариновић, Горњи и Доњи Лебан, Метохија, Братешево, Доње Грабовце, Зиминац, Кленовац, Горње Грабовце и Ратај, као и мезре Брест и Јазиковица.

Спахија и кнез Радован Бакић

Такође три села има и Малуга, син Николе, заповедник свих влаха, који је у то време, са Милошем Белмужевићем из Јагодине, највећи феудалац у Србији. У овом попису на подручју Западне Србије Малуга има стотинак села, али у Рудничкој нахији само три (Пакорађ, Матењево и Чачак). По два села имају „неверник“ Вук (Горњи Липовац и Тулеже), Јован Рудевац (Комарице и мезра Комари), Радоња, син Вицка (Шиљерози и мезра Мотрона), Бајица (Кленовце и Горње Грабовце), Јован Сабанчић (Каменица Жилинце и Стал Брод) и кнез Ђурађ, син Никашина (Горња и Доња Драча), а по једно Оливер, син Марка (Јунковац), Степан, син Вука (Манојловце), Ђурађ, син Степка (Сујавац), Војин, син Будимира (Мечкобуди), Ђура Дулић (Пласковац) и Радосав син Радича (Доњи Липовац), примићур Димитрије, син Радована (Шутци), примићур Рахој, син Богуна (Кнић), примићур Раја, син Божидара (Кнежевац), примићур Владислав, син Владимира (Каменица), кнез Божидар, син Николе (Подград – доњи град Борча), примићур Новак, син Богавца (Милаковац), примићур Јованиш, син Ђурђа (Лесковац), примићур Бежан, син Дабижива (Витковац), примићур Вукосав, син Радоча (Петропоље), примићур Вукосав, син Берисала (Коњуша), док по село деле Димитрије и Радивој, синови Добросава (Којнево), Иваниш и Петак, син Добрашина (Лепенац) и примићури Ратко, син Милише и Петар Богчић (Закута).


14


 У овом попису се јавља као спахија и кнез Радован Бакић, који у овом пределу има само једно село (Гривац), и то у подручју казе Брвеник, док му у нахији Ужице припада десет села. Тако су Бакићи, једна од угледних властелинских породица у старој српској држави, из Старог Влаха, где им је матица, узимањем Гривца ступили на тле Шумадије. У попису 1516. године ће Тодор, син Димитрија Бакића имати у поседу Манојловце, а 1527. године кнез Вукан Бакић имаће у Шумадији 30 села. Из ове породице је Павле Бакић, чијом је погибијом у Славонији (1537. године) престала да постоји Српска Деспотовина у Срему. Кнезови Бакићи су под Турцима одиграли врло значајну улогу, очувавши се у хришћанству, до последњег, када је кнез Јован Бакић у XVIII веку, пошто је лукавством посекао многе Турке, пребегао са великом породичном задругом преко Саве из села Бање под Венчацем, где су били Бакића двори, чији се остаци и сада распознају.

Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је, како истиче историчар Ђоко Слијепчевић, „још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира“.

Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.

Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају средокраћа путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.

Под турском управом

Природно, сила Бога не моли, Турци су себи одвојили оно што им одговара, по реду и стареству – прво за султана, затим за смедеревског санџакбега, па сераскере (војне заповеднике), кадије, посаднике тврђава и „остале хоџе и ваизе“.

Султану (хас падишаха) припадају тврђава и град Рудник, село Рудник, Горњи Красовци, Коларица, Горња Јабланица и Јарменовци. У хасу смедеревског санџак-бега су Страгари, Придворица (друго име Сребрница), Маслошево, Јаребице, Висеновац, Полом, Добра Лука, Злошница, Бојшинце, Стрпче Поље, Горња Врбава, Мисача, Субовце, Костовча Лука, Баничина, Градац, Турчин, Браниловце, Маскар, Ратари, Ратај, Некудим, Полочи, Придворица и Калоперовац. Грабовац у Некудиму припада тимару Иваза, сераскера Смедерева, а у тимару сераскеровог сина Исе су Источић, Буковица и Брезница.

У тимару Догана Солака су Дивостин, Копљари, Крепичевац, Доња Каменица и мезре Бучковце и Чрновац. У тимару Тимурташа, бившег ћехаје Шапца, налазе се Радујковце, Хлапово, Кукује, Горњи Лукар, Доњи Ленар, Стрмово, Прекоречани и Врбовац. Татар Мурату припадају Горње и Доње Враново, мезра Козомар и село Доња Блатница. Поседу Иса Челебије, сина Бали-бега Ихтиманца, припадају Башин, Чучево, Годиње и Рајковац. Спахија Алија, син Бехадира, преминуо је, па су му тимар, у којем је село Ватошево, наследили синови Муса и Мурат. Лабова Пољана у Лепеници је у поседу Јусуфа, син Јакуба, док су у Тимару Мехмеда из Трапезунта Зоровце, Декан, Пресечина, Железник, Пожеговац, Слатина, Чичиковац, Јариновик и Тополова. Кизил Мураду припадају Жабаре, Загорица, Мариновац, Шаторња и Јошаница, а Ахмед-бегу, сину Касим-бега, Сарухан, Светлић, Кула Рудна, Коранино, Метохија, Братешево, Радовање и Доње Грабовце. Јусуф Диване има само Каменицу (Врбовац), а под Мустафа-бегом чашнигиром су Стопања, Лазница, Доње Враново, Крбинац, Шењ, Лимовце и три празне мезре – Ресник, Витерковић и Крушевица.


13


 

Тимару Бозаџи Ахмеда, сераскера Лепенице, припадају Горња, Средња и Доња Каменица, Устина, Горњи Градац, Доње Грбице и мезра Будинловце. Јусуфу, сину Ахмеда, сераскера тврђаве Рудник, припадају Буковна (Црквине), Божурња, Конина, Добрача, Јаблановац и Истахор (Стаор), Мевлани, кадији Рудника, припадају Јошаница, Блазнава, Зиминац, Водице и Гундињац, а Хамзи Изниполу, посаднику тврђаве Рудник – Јарушице, Петровац и Јазиковица, док су Горња и Средња Шаторња у поседу Ак Бијик Умура.

По заузећу Србије (1459) Турци се учвршћују у овом делу Шумадије, у којој налазе значајно привредно упориште за своје даље ратне циљеве. У складу са турским војно-феудалним уређењем, земља се уређује и почиње убирање прихода. Отоманска царевина је тад у успону, па покорена подручја и нису бездушно израбљивана. То са друге стране доприноси и успостављању видова сарадње са иноверним федулацима, који прихватају турску власт. Тако и у Србији део хришћана, некадашња властела, задржава поседе, или добија нове, а део се уздиже подређујући националне и верске разлике својим класним интересима.

Хришћани спахије држе 64 села (38 у Руднику, 13 у Лепеници, 9 у Некудиму и 4 у кази Брвеник). У овом пределу највише села држи Милош, син Радивоја (Доброводица, Уљарево, Годачица, Губеревац и Дрлупа), по четири села имају Лазар (Вујинце, Горња Сарачна, Рашевка и Тречна), затим Вукмирови синови Степан и Радосав (Марковица, Трнавица, Доњи и Горњи Брежник) и Вукашин, син Радича (Драгушица, Забојница, и две мезре – Мижево, Гучар и Хребин), док по три имају Вукосав, син Ратка (Горњи и Доњи Церовац и мезра Брест), Никола Голић (Винча, Видроги и Јаблановац), Јован Ресић (Липница, Бачул и Мали Салци), и Степан Мажић (Доњи Лебан и мезре Горњи Лебан и Неменикуће).

Манастирско сазвежђе

Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима.

Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разгроми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а пре тога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…

А ипак, упркос свему, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. У најкраћем, по врлети, у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто је више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца.

Наводимо манастире у њој, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини: Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара, Св. Арханђел (Вољавча, 1516), Св. Никола (1516) у Шаторњи, Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику, Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње, Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара, Св. Никола (1523) код Шаторње, Бахачић (1523) у Островици, Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи, Св. Никола (1525) код Јарменоваца, Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца, Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави, Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику, Куманица (1528) у Рамаћи, Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице, Св. Преображење (1528) у Врнчанима, Св. Стефан (1560) у Клатичеву, Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579), Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима, Св. Богородица (1662) у Влакчи, Лесковица (1735) у Блазнави…

У литератури има уверљивих записа о постојању још гдекојих манастира по Руднику и његовим обронцима: Црквине у Лозњу, Ђурићелије у Манојловцима, Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаници, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, рушевине на Градини у Котражи, Кулине и Аџина црква у Љубичевцу, Ваведење, Успење, Св. Илија и Петковица у Страгарима, Бољковци у истоименом селу, Црквина у Великом Шењу, Савина, чији је, по предању, оснивач Свети Сава, у Шаранима, Јовање у Доњим Бранетићима, Ђуревци у Мајдану, Јешевац на тромеђи Борча, Јабланице и Врбове, а у народу се још чува спомен на места у којима су били, по предању, манастири, као Калуђеровац и Попов до у Војковцима, Амбарине у Гуришевцима, Црквине код Маркићевића кућа у Јарменовцима, затим Штарине, где је била црква-брвнара, Светиња у Пантелића крају у Блазнави… У рудничким манастирима су писане, и збиране, многе свете и божествене књиге – псалтири, пролози, минеји, типици, јеванђеља, молитвари.

 


 ДЕО СЕДМИ 

Књига Петра попа земунског

Шумадија је крајем 18. века била средиште побуна. У борачком кршу (у месту званом Борач), за владе „краља Стефана (Душана) и сина му краља Уроша“ црноризац Бранко Младеновић исписује псалтир 1346. године, а два века касније, 1567. године, у истом месту ће књигу писати „многогрешни Петар поп земунски“, итд.

Књиге, рукописне, настале у рудничким манастирима, или штампане, с муком добављене за њих, временом су развејаване, најчешће при бежанији, или другим насилним пресељењима, а ређе културном разменом, по свој Србији, доспевајући, чудним путевима, у фрушкогорске манастире Јазак и Велику Ремету, манастир Св. Тројице код Пљеваља, Сарајево, Вишеград, или манастир Бистрицу у Румунији.

Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију.

Пример за то је стари манастир Ваведење, који је, по народном памћењу, био у Горњој Шаторњи, под Главицом, на месту званом Дрењак. Манастир је изгорео, каже предање, „и у њему један калуђер са четрдесет ђака“. Пошто су преостале ствари пренете у оближњи манастир Благовештење, у селу је остала изрека: „Да није било нашег Ваведења, не би било ни Благовештења под Рудником.“

Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века. Стариначко становништво, посебно драгоцено ради очувања континуитета у насељености, многих земљишних назива и духовног јединства, гледано из предела у предео, једва да чини дванаести део у укупном збиру житеља. Многи, погубни и дуги ратови у XVII и почетком XVIII века, за којима су ишли глад и болести, десетковали су Шумадију. У овој опустошеној области је тада дошло до смене у становништву, у којем су се старинци стапали са дошљацима. Пресељавање, које је било претежно невољно, понекад и насилно, утицало је на деобу породица, предвајаних и настањиваних успут, како су се повољне прилике указивале. Но, чувана је свест о заједничком пореклу, одржавана иста слава и памћен стари завичај. Мало је насеља у којима се јасније разазнаје стариначки слој становништва, а кудикамо је више села у којима се зна, и памти, ко су први досељеници, од којих потичу данашњи родови. Попис Београдске митрополије, обављен у 1735. години, показује управо како је текло насељавање тада мало настањене Шумадије, у којој су многи тражили спас од турског насиља. У то време почиње у прилично запустелу Шумадију да пристиже становништво које носи јаку слободарску и државотворну идеју. Захваљујући томе, Шумадија ће крајем XVIII века израсти у средиште устаничких подухвата.

Већина шумадијских села има своја селишта, као сведочанство напуштених станишта. Нека су села настала на трлима, а многа су образована од збегова. Све је то слика овог немирног тла, што је за последицу имало сталну смену, одливање и допуну у становништву. Као и све српске области, и Шумадија је пражњена и пуњена новим становништвом.

У општим цртама се може рећи да је њено становништви релативно младо, тј. новијег састава. То се најбоље види по малом уделу које међу Шумадинцима има тзв. стариначко становништво, под којим се подразумева оно које је ту дуже од двеста година.

У деведесет насеља у области Лепенице, према испитивању Тодора Радивојевића, обављеном између 1898. и 1903. године, било је 2304 породице (рода или фамилије). Од њих је само 11 родова који ту живе пре Велике сеобе 1690. године. Ове породице, које означује као стариначке, Радивојевић је нашао у Лапову.

То су Веселиновићи (у оквиру којих су још Јанковићи, Марјановићи и Ђорђевићи), Врцићи (друго презиме Јовановићи), Вучковићи, Глигоријевићи, Гроздићи (у оквиру којих су и Васиљевићи), Којанићи (у оквиру којих су и Новаковићи), Којићи (у оквиру којих су Јанићи), Милорадовићи, Ристићи (у оквиру којих су Богосављевићи и Бојичићи), Симеуновићи и Стеванчевићи (у оквиру којих су Максимовићи, Милојевићи и Павловићи или Станојевићи).

Већина лепеничких родова стара је два века

Од становништва које се у Лепеници настанило приликом две сеобе (од Велике сеобе 1690. и закључно са сеобом 1736. године) Радивојевић је нашао 70 родова (фамилија). А од оних који су се доселили до Кочине крајине (1788) још 150 родова. Дакле, укупно 231 род, што значи да је 90 одсто лепеничких родова настањено касније, или да су овде тек седам до осам колена, односно око два века.

Слично је и у Гружи, где су старинци још малобројнији. По Драгићевом испитивању (1921), једва да је свака седма фамилија (род) на том подручју обитавала пре Кочине крајине. Таквих родова је 58 (или 6,4 одсто), што значи да је 93,6 одсто Гружана овде настањено или уочи Првог српског устанка или за Карађорђевог времена.

У пределу Јасенице, која обухвата 58 насеља, по испитивању Боривоја Дробњаковића (1923), од 2110 родова свега 131 род (или 6,21 одсто) су старинци, у које је Дробњаковић уврстио и оне родове чије је порекло непознато, тј. заборављено кад и одакле су дошли. То су Ерићи, Ремићи и Павловићи у Љубичевцу, Никетићи (Гајићи) и Аџићи (у оквиру којих су Ташићи, Милановићи, Илићи, Филиповићи, Живановићи, Јовановићи, Пантићи и Микићи) у Влакчи, Ђурићи (Радојевићи) у Маслошеву, Јоковићи (Милановићи, Митровићи) у Котражи, Савковићи, Живковићи и Банџићи у Божурњи, Лазићи (Видићи), Живановићи (Стевановићи, Арсенијевићи) и Вујићи у Винчи, Игњатијевићи, Вајовићи (Николићи) и Ризнићи у Бањи, Марковићи у Брезовцу, Марковићи (звани Татомирци, Обрадовићи и Васиљевићи), Војиновићи и Конџуловићи у Гарашима, Неговановићи и Николићи у Горњој Шаторњи, Исаковићи (Прокићи, Дедићи, Томићи, Гавриловићи, Јеремићи, Јевтићи, Јоковићи, Васићи, Миловановићи и Тришићи) и Ракићи у Доњој Шаторњи, Војиновићи (Кузмановићи) у Копљару, Ђукаши (Милојевићи, Живановићи, Милутиновићи, Пантићи, Станковићи, Марковићи и Никићи) и Велимировићи у Горовичу, Недељковићи (Јанковићи, Чолићи, Марковићи, Јовичићи, Весићи, Урошевићи, Миловановићи, Бркићи, Радојевићи, Симићи, Степановићи, Ђурђевићи, Милошевићи, Вујичићи, Радојковићи, Вуловићи и Станићи) и Радошевићи (Радишићи, Прокићи, Панићи, Јовановићи, Вићентијевићи, Сремчевићи, Алексићи, Павловићи, Јаковљевићи и Ђорђевићи) у Жабарима, Пантићи у Загорици, Милисављевићи (Тодоровићи, Јовановићи и Танасијевићи) у Јеленцу, Александрићи (Мијаиловићи) у Јагњилу, Миловановићи у Рабровцу, Вуковићи (Добровојевићи, Ђурићи) и Марковићи (Радојевићи, Мишулићи) у Ратарима, Ђиласовићи у Церовцу, Кабадајићи, Арџићи, Калејићи и Шишковићи у Паланци, Богдановићи, Обренски, Дугићи и Ивошевићи у Саранову…

Премда је удео стариначког становништва у укупној маси Шумадинаца релативно мали, улога овог становништва је посебно значајна ради тога што је омогућен континуитет у насељености и предавању многих назива тла, као и очувању духовног јединства у стапању са каснијим досељеницима. Стариначко становништво, под којим се углавном подразумева онај слој који је ту био и пре Велике сеобе под Чарнојевићем (1690. године), у Шумадији је малобројно. По селима је најчешће сведено на породицу-две, и, немајући никакве преваге у друштвеном животу, оно је заслужно само као преносник и спона између пређашњег и садашњег становништва.

Но, у гружанском селу Гривцу, стариначко становништво није маргинализовано. Стопљено, и орођено, са придошлицама, које су ту претежно хрупиле за време Карађорђа, оно има углед и поштовање. То се закључује на основу доброг гласа какав у овом селу и околини имају родови Гордијанићи, Белобрковићи, Мачужићи и Совијанићи.

(наставиће се)


Део осми 

Памћење на мушким прецима и ко је оснивао села

У овом нараштају ју најстаријима у Гривцу, матично су смештена у засеоку Брду, што је остало из пређашњих, несигурних времена, када су се за станишта бирала склонитија места. До почетка овог века су се разгранали у осам огранака, сваки по четири: Гордијанићи, тако названи по баби Гордијани – у Лукиће, Живковиће, Павловиће и Игњатовиће, а Белобрковићи, тако названи по претку Јовану којему је један брк био црн, а други бео – у Петровиће, Милановиће, Јовановиће и Ђорђевиће.

Родоначелник Белобрковића, Петар Белобрк, презивао се Михаиловић, а рођен је 1755. године. У попису 1831. године Петар, коме су 74 године, у кући је са сином Урошем, чији ће потомци понети презиме по деди (Петровићи). Милановићи, Јовановићи и Ђорђевићи су млађи огранци Белобрковића.

Многи народи родословно памћење заснивају на мушким прецима, па тако и у Библији пише: „Аврам роди Исака, а Исак Јакова“, итд. И наше родословно памћење се заснива на мушким прецима, па у писаним споменицима није сачувано кад је живела баба Гордијана по којој су Гордијанићи прозвани, чувајући спомен на мајку која их је подигла. У прошлом веку (1863. године) ће се само њен потомак Јанко уписати као Гордијанић, и тако оживети спомен на њу. Стара презимена Гордијанића су Димитријевићи, Јовановићи и Ивановићи, те се може претпоставити да су Димитрије, Јован и Иван њени синови.

Потомци ће се писати по Димитрију, Јовану и Ивану. Од Димитрија су Игњатовићи. Димитрије је имао сина Симеуна (р. 1789), овај Димитрија (р. 1809) и Игњата (р. 1832), од кога је огранак Игњатовића. Јован је имао Павла (р.1799), од кога су Павловићи. А од Ивана су две гране – од сина Живка (р. 1797) су Живковићи, а од млађег сина Луке (р. 1808) су Лукићи.

Мачужићи, који су старији досељеници од Сјенице, подељени су на два рода – Николиће и Ранковиће, чије је старо презиме Ђорђевићи. Родоначелник Николића, Никола Ђорђевић (р. 1793) на једном је огњишту са млађим братом Ранком (р. 1805), од кога ће настати Ранковићи.

О постанку презимена (надимка) Мачужића, Михаило Драгић је записао: „Имао кнез Милош говеда на Златибору. Гонећи их једном одатле за Крагујевац, заноћи у Барама и ту му неко украде бика. Неки Михаило од ове фамилије би оптужен да је бика украо и кнез Милош нареди да се измачуга. Тукли су га батином док није од болова умро. Онда кнез Милош нареди да му се фамилија од сада зове Мачужићи. (Исто тако веле да све фамилије од којих је когод био ишибан зову се Шибалићи). Поред овога Михаила били су оптужени Витош и Урош (родоначелници Витошевића и Урошевића) из Бара за крађу истог бика. Али се за њих заузме владика Мелентије и брат Милошев Јован, те их нису осудили. Доцније је бик био нађен и Милош се кајао што је убио невина човека.“ Мачужићи имају род у Годачици, Љубостињи и Гучи.

Мачужићи у Годачици другачије причају о свом презимену, Наиме, кад су живели у многољудној кућној задрузи, сваки старац је имао по мачугу, па су стога прозвани Мачужићима.

За књаза Милоша је везан и надимак Каровићи за Совијаниће или Софијаниће, чије је старо презиме Мијатовићи. Овај род се презива по баби Совији (Софији), а Каровићима их прозвао кнез Милош („каро, кажу, значи ваљан“). Као и Гордијанићи, разгранали су се и Совијанићи, којих је три рода – Тодоровићи, Јевтовићи и Каровићи. Совијанићи воде порекло од браће Милоша и Јована, који су, по свему судећи, синови Совије и Мијата, по којем им је старо презиме Мијатовићи. Од Милоша су Каровићи, а од Јована Тодоровићи и Јевтовићи. Јованов син Тодор (р. 1787) имао је синове Василија (р. 1807), Радосава (р. 1813), Милана (р. 1815), Милоја (р. 1817) и Јевту (р. 1843), а његови унуци, изузев Јевтиних потомака (Јевтовића), задржаће презиме по њему (Тодоровићи).

Прича о три брата

Совијанићи воде порекло од браће Милоша и Јована, који су, по свему судећи, синови Совије и Мијата, по којем им је старо презиме Мијатовићи. Од Милоша су Каровићи, а од Јована Тодоровићи и Јевтовићи. Јованов син Тодор (р. 1787) имао је синове Василија (р. 1807), Радосава (р. 1813), Милана (р. 1815), Милоја (р. 1817) и Јевту (р. 1843), а његови унуци, изузев Јевтиних потомака (Јевтовића), задржаће презиме по њему (Тодоровићи).

Пада у очи да на челу Гривца у прошлом веку стоје људи из рода Совијанића, и то огранка Каровића. Тако је Милић (р. 1787), управо човек за кога је кнез Милош рекао да је ваљан („каро“), кмет у селу 1831. године. Милић је уписан тада са синовима Јованом (р. 1821), Кузманом (р. 1825) и Стеваном (р. 1830). Три деценије касније, у попису 1863. године, Милићеви синови се воде као Каровићи и живе неподељени, у братској задрузи која има 19 чланова. Сва тројица су жењена, и имају пород. Кућни старешина је најстарији брат Јован, који је истовремено и кмет у селу.

У многим шумадијским насељима је сачувано сећање појединих породица о времену и начину досељавања на данашње пребивалишта. Етнолог Боривоје М. Дробњаковић је записао да се врло често може чути прича о три брата и три петла, тј. како су из земље матице пошла по три брата, носећи по петла, па се сваки од браће насељавао у оном месту у Шумадији где му је петао закукурикао. Најчешће су ови досељеници бивали први житељи ових насеља, па их потомци и каснији досељеници сматрају оснивачима насеља.

У потврду овоме служи и чињеница да су потомци тзв. оснивача најбројније и најразгранатије фамилије у селу и да су положаји које имају њихова имања и места на којима су им куће одиста најповољнији. Природно, онај ко се први настањује има ту предност да бира најбоље тле, сунчану страну, плодно земљиште, положај уз извор и реку, јер је вода битан предуслов живљења, итд.

Међутим, назив „оснивачи села“ се мора узети са извесном оградом. Несумњиво је да су у најпретежнијем броју шумадијска насеља врло старог постања, што сведоче стара гробља у њима и стариначки родови који су се одржали до данас, те, према томе, живот у овом пределу никада није утихнуо, а камоли замро. Ово потврђује и то што се у средњовековним списима и турским окупационим пописима безмало сва шумадијска села помињу под данашњим називима. Стога је исправније рећи да су тзв. „оснивачи насеља“ заправо обнављачи живота у насељима која су затекли као пуста или порушена.

У јасеничким селима се поуздано памти ко су први насељеници, тачније обнављачи живота у њима. За ове досељенике се каже да су закопали, тј. основали село, а понекад, што је погрешно, и да су му дали име. Први досељеник у Блазнаву је био Лазар, предак данашњег рода Ђиласовића. Винчу је „закопала“ баба Вида, чији су данас потомци Лазићи, по њој названи Видићи, а Жабаре је засновала баба Јагода. По предању, баба Јагода је дошла из суседног Горовича, а из Жабара је потом прешла у Јунковац.

 (наставиће се)


ДЕВЕТИ ДЕО- ПОПУЊАВАЊЕ СЕЛА

Насељавање Шумадије настављено је и у 18. веку

У Саранову се први настанио Обрен, предак скупине фамилија које се по њему називају Обренски (Игњатовићи, Илићи, Милошевићи, Пантићи, Миливојевићи, Савићи, Гавриловићи, Тодоровићи, Андрићи). Љубичевац (стари назив: Бушинци) је засновао Петар, предак Ерића, а Доњу Трешњевицу Паја Чума, предак Чумића (из ове је породице знаменити српски научник и политичар Аћим Чумић).

Клоку су настанили браћа Негован и Василије, Трнаву Стојан (предак Стојановића), а Доњу Шаторњу Исак, међу чијим бројним знаменитим потомцима је и савремени писац Антоније Исаковић. Маскар су засновала браћа Дулеси (Јеврем и Ђорђе – од којих су Петровићи или Перићи и Јевтићи), Рајковац браћа Сима и Раденко (старо презиме Недељковићи), чији су потомци Симовићи и Раденковићи, а Шуме обор кнез Мирко, који се ту настанио са шест синова, од којих је настала разграната лоза породица (Станојевићи, Поповићи, Глишићи, Мартићи, Максимовићи, Станкићи, Прокићи, Урошевићи, Мирковићи, Живановићи, Живојиновићи, Николићи, Богићевићи, Миловановићи, Јаковљевићи, Ристићи, Марковићи, Батићи, Ранковићи, Лазићи, Петковићи и Антонијевићи).

Иста чињеница се запажа и у области Лепенице. Тако, почетком XVIII века Брзан заснивају Љутићи, а Вињишта Милићани, Секулићи, Милорадовићи, Андрејићи и Лазовићи. Изузев Лазовића (Лазаревића), који су се затрли, главнину села чине потомци ових родова, међу којима се, по угледу и старини, издваја стари српски властеоски род Милорадовића, досељен из Херцеговине, где су подигли чувени манастир Житомислић (задужбина Храбрена Милорадовића, живописана 1609. године, коју су муслимани и Хрвати уништили 1992. године). Оснивачи Грошнице су Јанковићи, Бошковићи и Алексићи…

У Другој сеоби (1737. године) Баљковац су населили Банковићи и Бојанићи, Ботуње Шашковићи и Миловановићи (од којих је војвода Младен Миловановић у Првоме устанку), Вишевац Стојаковићи, Голочела Минићи, Ураковићи и Ристовићи, Жировницу Ристићи, Митровићи, Иванковићи, Миливојевићи и Коларци…

Насељавање је настављено и средином XVIII века. У Бадњевцу се за оснивачке родове сматрају Бабићи, Божићи, Балтићи, Маријићи, Петровићи (чији су огранак Ђорђевци) и Савићи, у Доњим Грбицама Гвозденовићи, Ралетићи и Батавељићи, у Ердечу Џајовићи и Милићани, у Ждраљици Вељковићи и Вуксановићи, у Јабучју Ђорђе Пиперац, у Горњим Јарушицама Домановићи, Ђоковићи, Маргетићи и Перовићи (Тошовићи), а у Доњим Јарушицама Јевтићи, Костићи, Петронијевићи и Степановићи…

У време око Кочине крајине (1788. године) Бошњане заснивају Татовићи, Реонићи, Домановићи, Миливојевићи и Милићи, Градац Зимоње и Ваљари, а потом Донићи, Десимировац Гавриловићи, Мирковићи и Срећковићи, Добрачу Маркељићи, Јованчевићи и Радичевићи, Доброводицу Митровићи и Петровићи (изумрли), Дреновац Шпиљовићи, Соковићи и Чорбићи, а Ђурисело заснива Ђуро од Сјенице (од кога је род звани Сјеничани).

Заснивање и обнављање насеља се наставља и у време Првога устанка. У Адровцу су први насељеници Милојевићи и Илићи, у Барама Степковићи, у Малој Врбици Вуковићи, Вукојичићи, Галонићи, Копиљаци, Караџићи, Продановићи и Ратковићи, у Горњим Грбицама Малишићи, Радојичићи, Мијаиловићи, Милановићи и Пашићи, у Дивостину Радетићи, Шуковићи, Вујадиновићи, Нектаријевићи и Тодоровићи, у Драгобраћи Варјачићи… Тако се слагало становништво Шумадије.


 ДЕО ДЕСЕТИ 

Запустелост насеља

 

Ратови Турске и Аустрије оставили су пустош у Србији

У Шумадији је, како су етнолози већ установили, све сам досељеник. И наше савремено друштво, по склопу свог становништва, врло је налик историјској композицији становништва Шумадије. Савремене демографске и статистичке чињенице то најбоље потврђују. По попису становништва наше земље 1981. године, две трећине људи не живе у местима свог рођења. То је најуочљивија последица миграције становништва после Другог светског рата. У овом тренутку, пак, имајући у виду последице рата 1991-1995, број становника који живе ван места свог рођења је кудикамо већи.

Да би се боље разумеле историјске прилике и насељавање Шумадије, треба поћи од геополитичког и војног прелома који се збио у XVII веку. После опсаде Беча (1583), када је турска моћ у зениту, настаје низ ратова између Турске и Аустрије, који у нашим земљама остављају пустош и дотад невиђени помор у нашем становништву. Стање не ублажују ни мирови склопљени између ове две империје (Житваторошки мир 1606, Вашварски мир 1665, Карловачки мир 1699. године), поготову што се у међувремену одиграла и Велика сеоба под Чарнојевићем 1690. године.

Ни почетак XVIII века није био ништа бољи. После новог рата, склопљен је 1718. године Пожаревачки мир. По овом миру, многи делови Шумадије пружају слику праве пустоши, а понајвише Крагујевачки дистрикт. Очајан и престрашен, народ се селио, потуцајући се од немила до недрага, без циља и наде, а подруку с тим су ишле глад и болештине. Некада пренасељена, као у време Деспотовине, о чему сведоче стара гробља, црквишта и манастирине, Шумадија је полупразна.

По аустријском попису 1718. године, који су обавили пуковник Најперг и инжињеријски капетан Епшелвиц, види се да су многа места запустела. Да би се стекла слика о тадашњој Шумадији, довољна су два податка: у Ваљевском дистрикту, који има 126 насеља, ниједно место није пусто, а у Шабачком дистрикту, који има 78 насеља, само су четири места пуста. У Крагујевачком дистрикту, међутим, који има 202 насеља, само је 37 насеља настањено, док их је 165 пусто. А у оних 37 насељених укупно је 149 кућа (породица).

Највеће место у 1718. години је Шаторња (при чему су заједно уписане Горња и Доња Шаторња), у којој је 10 кућа. Иза Шаторње су два села са по осам кућа – Сараново и Војковци (чему је наруку ишао и положај овог села, склоњеног у побрђу Рудника). По шест кућа је у Тополи, Горовичу, Грошници и Стублу, а по пет кућа у Борчу, Жабару, Книћу, Љуљацима, Маслошеву, Реснику и Грабовцу. По четири куће имају Бечевица, Влакча, Голочело, Грбице, Кленовац, Доња и Горња Лужница (уписане уједно) и Честин; по три куће имају Бокчиновићи (данашње село Петропоље), Десимировац, Драча, Лозна, Петровац и Руњани; по две куће имају Бело Поље, Враћевшница, Дивостин, Дубрава, Липовац, Раваница, Ратари и Трчинац (данас крај у селу Чумићу), док је по једна кућа у Липници и Сибници.

У овој години су без житеља Крагујевац, у Параћину су само једна кућа и две воденице, а највеће је насеље Ланиште код Јагодине које има 18 кућа. Слична су прилике и у тадашњем Рудничком дистрикту, у којем је највеће насеље Блазнава, која тада има 18 кућа, затим Јарменовци (17 кућа) и Ба (10 кућа), док је у осталим насељеним местима мање од по десет кућа. Но, попут Крагујевачког дистрикта, и у Рудничком дистрикту је много пустих насеља. Од 94 насеља – 56 је пусто.

Неке од породица које су то време живеле у овом делу Шумадије се могу поуздано одредити. Тако су, почетком XVIII века, у Лужницама преци данашњих Ђурђевића, Живановића, Карића, Маџаревића, Микића и Стевановића, у Петровцу Антонијевића, Брајковића, Мијаиловића и Чоловића. У Реснику су преци Вилиповића, Несторовића (Комненовића) и Павловића (Манасића), а у Чумићу (уписаном 1718. као Трчинац) преци Божића, Миливојевића, Милованчевића, Предојевића и Филиповића.


ДЕО ЈЕДАНАЕСТИ 

Стање цркве и свештенства             

Шумадија се расељавала и попуњавала

У том времену у Горњу Сабанту се насељавају Равништани, Требињци, Симићи и Тарани, а у Доњу Сабанту Беговићи, Раденковићи, Симушили и Цветојевићи. Недуго затим, око 1737. године или Друге сеобе, оживеће и друга насеља: У Кијево се досељавају Толићи, Стошићи и Станковићи, а у Поскурице Алексићи, Гавриловићи, Иванковићи, Јевтовићи, Јеросимовићи, Петрићевићи, Стевановићи (Ђорђевци) и Степановићи.

У сталном млазу усељавања у Шумадију тих година (до средине XVIII века) долазе у Корићане Милосављевићи, у Велико Крчмаре Цукићи (Срећковићи) и Первизи. Огранак Первиза се тад насељава и у Мало Крчмаре, у које истовремено долазе и Томићи (звани Ђорђевци), у Светлић Вукићевићи, у Сипић Продановићи, у Трмбас Ђерићи и Матићи…

Шумадија се расељавала, али и стално попуњавала новим становништвом. У њој је у овом времену дошло до смене становништва. Нетачну слику о слабој насељености овог дела Шумадије најбоље оповргавају две историјске чињенице – Кочина крајина и Први српски устанак. Јер пуста или слабо настањена земља не би могла да диже буне и ратује против моћне Отоманске царевине.

Између два зла, између две царевине и између два рата (1717-1739), српски народ се селио у потрази за бољим животом, а најчешће само у нади да преживи. Ту судбину је делила и Шумадија, налазећи се тада под аустријском окупацијом, која је многим видовима била суровија од турске. Од добра се не бежи, каже народна пословица, којом се једино и могу објаснити многа тадашња бекства и пресељења. Јер, ни са једне стране границе Србима нису цветале руже.

У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 68 насељених места, а у њима укупно 1051 кућа. Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У целој овако пописаној области је било три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановац и још 63 насељена места.

Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10), Лужница, Опарић, Сибница, Волујак, Липница (по 9), Трудељ, Шаторња, Рамаћа, Карановац, Лепојевић, Риљац, Бела Црква, Маскаре, Јасика, Падеж (по 8), Жупањевац, Борач, Љуљаци, Ракјани (по 7), Рудник, Влакча (по 6), Грабовица, Брестовац, Претоке, Брајковац (уписан као Смрдљиковац), Катун (по 5), Превешт, Секурич (по 4) и Гривац (две куће).

По овом цркевном попису, у овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).


 ДЕО ДВАНАЕСТИ

Порекло дошљака

Од десет свештеника само онај у Врбици зна седам светих тајни

Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије“ – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.

Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.

Међутим, из овог црквеног извештаја се може, посредним начином, закључити о сеобама становништва. Јер, од десет попова – деветорица су дошљаци, од којих су четворица из Старе Рашке и Старог Влаха – Василије Станимировић у Дренови је из Вранеша, Филип Обрадовић у Жабару је из Бедине Вароши, Веселин Борисављевић у Страгарима је из Трудова, Сава Недељковић у Витановцу је из Козника; двојица су из Херцеговине – Мијат Станковић у Јагодини и Јован Вукосављевић у Врбици; један из Црне Горе – Дамјан Јанковић у Бачини је из Моракова код Никшића; један из Метохије – Радосав Јовановић у Крагујевцу је из Тихнића; један од Скадра – протопоп Вуле Ђорђевић у Крагујевцу је из села Власојевића. Једино је Остоја Атанасијевић у Грошници родом из Крагујевца, а књизи се учио у Вољавчи.

Управо из области из којих потичу свештеници (Стара Рашка и Стари Влах, Херцеговина, Црна Гора, Метохија, Скадар) највише је и становништва досељеног у Шумадију.

У Врбици (данашњи Аранђеловац и село Врбица) око 1735. године је свештеник Јован Вукосављевић, пореклом из Херцеговине. По свему судећи је овај Јован предак данашњих Поповића у Буковику, за које Дробњаковић каже да им се, много пре Првог српског устанка доселио предак калуђер Пахомије из Херцеговине. Све до средине XX века из ове породице су били свештеници, дванаест заредом, од којих је најпознатији прота Атанасије, који је заклео устанике на Орашачком збору 1804. године. Из ове породице су учесник и историчар Првог српског устанка Лазар Арсенијевић Баталака (синовац проте Атанасија) и савремени књижевник Данко Поповић (р. 1928. године у Аранђеловцу).

Из Херцеговине је и Мијат Станковић, свештеник око 1735. године у Јагодини. Но, у целој Белици је удео тзв. динарске струје занемарљив. Средином овог века је било само 2,5 одсто кућа досељеника из Црне Горе, Сјенице и Херцеговине. Као оаза стога делују Томићи, Миљковићи и Бојовићи досељени од Васојевића у Црнчу почетком XVIII века (20 кућа 1948).

По правилу, за становништвом су ишли и попови. Тако је бачински поп Дамјан Јанковић имао нурију у селима око Рожаја, али, после девет година, када се због турских зулума српско становништво почело расељавати, крене и он за њим 1729. године, те дође у Бачину. Четири године раније, оставши без нурије код манастира Црне Реке, дошао је и поп Мијат, прво у Бачину, а одатле у Јагодину. Због турске глобе је и поп Радосав оставио нурију у Дренчи и дошао у Крагујевац 1721. године. За попа Веселина у извештају стоји да је имао нурију у свом родном селу Трудову (уз село Божетиће код Нове Вароши, које је по попису 1991. српско село са 122 житеља), и да је поповао осам година, али „по том, како су други људи почели одонуд селити се нужде ради турске у цесарску страну, тако и поп, не могавши остати, преселио се у државу цесарску, у село Страгари, лета 1721.“

 


 наставиће се...

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"