Deljenje

 

ИСТОРИЈА ГРУЖЕ

ДЕО ПРВИ - ПОЈАМ ГРУЖЕ 
ДЕО ДРУГИ - ПОСТАНАК ПРЕДЕЛА 
ДЕО ТРЕЋИ - ГРУЖА У КАМЕНОМ ДОБУ 
ДЕО ЧЕТВРТИ - ГВОЗДЕНО ДОБА У ГРУЖИ
ДЕО ПЕТИ - АНТИЧКА ГРУЖА 

ДЕО ШЕСТИ - ДОЛАЗАК СРБА

ДЕО СЕДМИ - ГРУЖА У МОРАВСКОЈ СРБИЈИ

ДЕО ОСМИ- ЖУПА БОРАЧ

ДЕО ДЕВЕТИ- ГРАД ЧЕСТИН

 

ДЕО ПРВИ - ПОЈАМ ГРУЖЕ


ПОВРАТАК НА ВРХ |

Пише: Саша Зарић

g1

Гружа је географска и етничка област у Шумадији, чије је границе тешко одредити јер се географске и етничке границе Груже не поклапају.

Посматрана у географск

ом смислу, за Гружу се сматра област која се простире у сливу реке Груже. Гружанска област је издужена котлина у дужини око 77 километара, која се простире од изворишта реке Груже у Сврачковцима под Рудником, у правцу северозапад-југоисток, до ушћа у Западну Мораву код Чукојевца. Приближна површина слива реке Гуже износи око 622 км2. Гружанска котлина је нагнута према југу, оивичена је планинским масивима са запада, севера и истока, а на југу је отворена према западноморавској долини. Гружанска котлина је са запада оивичена планином Јешевац, са севера планином Рудник, а ка истоку планином Гледић. У овако ограничену географску област спадају 59 села: Бајчетина, Балосава, Баре, Бело Поље, Бечевица, Борач, Брестовац, Брњица, Бумбарево Брдо, Витановац, Витковац, Враћевшница, Врбета, Вучковица, Гледић, Годачица, Горња Врбава, Горња Црнућа, Грабовац, Гривац, Гружа, Губеревац, Гунцати, Доња Врбава, Доња Црнућа, Драгушица, Дрлупа, Дубрава, Жуње, Забојница, Закута, Каменица, Кикојевац, Кнежевац, Кнић, Коњуша, Кусовац, Лесковац, Лешево, Липница, Липовац, Љубић, Љуљаци, Милавчић, Милаковац, Опланић, Пајсијевић, Петропоље, Печеног, Претоке, Раваница, Радмиловић, Рашковић, Сибница, Стубал. Суморовац, Топоница, Честин и Чукојевац,

У етничком смислу, границе Груже је теже одредити, становници многих села која су изван ове јасне географске целине одређене планинама и водотоковима себе сматрају Гружанима. Етничка Гружа је много већа област него што је околне планине и водотокви ограничавају. Поред 59 села која припадају Гружи као географској целини, по етничком саставу и по главнијим етничким особинама, као што су говор, ношња, душевне особине, телесне особине, обичаји и друго, Гружи припада и становништво следећих 20 села: Аџине Ливаде, Вињишта, Го

лочело, Грошница, Драгобраћа, Дивостин, Добрача, Драча, Дреновац, Ђурисело, Ердеч, Корићани, Кутлово, Мале Пчелице, Прекопеча, Прњавор, Рамаћа, Рогојевац, Станово и Трешњевак.

Осим као географска и етничка целина, Гружа се мора посматрати и као територијално-административна целина. Па тако посматрана, Гружа превазилази и границе 78 села која јој g2припадају као етничкој целини. Кроз историју, Гружа је постојала као административна целина и то као Кнежина Гружа и као Гружански срез. У саставу историјско-административне Груже била су и насеља Велики Шењ, Мала Врбица, Угљаревац, Горње Грбице, Поскурице, Шљивовац, Доње Грбице, Крагујевац, Сушица, Баљковац, Белошевац, Десимировац, Опорница, Пајазитово, Церовац, Лозна, и три села која више не постоје. То су Прњавор Драчки, Јешевац и Трмчиште (налазило се између Дивостина и Малих Пчелица).

У новије време многи деле Гружу на горњу и доњу, може се чак, мада ретко, чути да постоји и средња Гружа. Границе једне области или предеоне целине одређују се по њеним природним географским особинама и етничким особинама становништва. Неки аутори Гружу деле на горњу и доњу клисуром између Кнића и Жуња. Географ Карић дели Гружу по водотоковима, он сматра да је Горња Гружа предео од изворишта Груже до ушћа Каменичке Реке у реку Гружу.

Област која се сматра Горњом Гружом заиста јесте нешто више брдовита и таласаста у односу на област која се сматра Доњом Гружом и која јесте нешто више равничарска, али те разлике нису толко изражене и уочљие и не запажају се тако лако да би се уочиле као оштра граница између Горње и Доње Груже. По питању порекла и састава становништва, језика и наречја, менталитета, културе и ношње, разлике су још блеђе и још неубедљивије и не иду у прилог томе да се компактна област Груже дели на Горњу Гружу и Доњу Гружу. Ипак, ма колико подела Груже била непотребна и неубедљива, међу Гружанима се дубоко укоренила и усталила подела на Горњу Гружу и Доњу Гружу саобраћајницом Крагујевац-Чачак. Иако та граница није означена у територијално-административном смислу, пут преко Бумбаревог Брда, Кнића и Вучковице одваја Горњу од Доње Груже.


g3


 

 

 

 

 

 

 

Област је добила име по реци Гружи. О настанку имена Гружа постоје две предпоставке. По првој верзији корен речи Гружа потиче од грчке речи Гронцос. Преведена на словенски ова реч значи гружа или река која потапа и плави. По другој предпоставци име Гружа је потекло од старословенског глагола грести, огрести, погружити, што опет значи потопити или поплавити. Назив у потпуности одговара реци, како у прошлости тако и данас, јер корито Груже има прилично ниске обале и у време високих водостаја река изазива поплаве.


 

 ДЕО ДРУГИ - ПОСТАНАК ПРЕДЕЛА
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Пише: Саша Зарић

Природа у Гружи својим изгледом, шаренилом, лепотом и мирисом просто мами и опија, па се може сматрати једним од најлепших и најпријатнијих предела у региону. Међутим, није Гружа одувек била овако питома и благородна.

Тло Србије, а са њим и Гружа, је најдужи део постојања било на дну праокеана Тетиса. Пре 300 милиона година тло данашње Србије је било морско дно. По њему су пузале чудне праживотиње а међу њима и џиновски водени шкорпиони. Њихове фосилизоване остатке данас проналазимо на врховима планина који су у то време били неколико стотина метара испод површине праокеана.

У земљотресима непојмљивих и неописивих размера, пре око 160 милиона година, први пут су се изнад нивоа мора издигли делови Балкана. Планински врхови су штрчали из мора и чинили острвски архипелаг на ком је почео да се развија копнени живот. Поред обала у Шумадији и Поморављу су живели многобројни гигантски крокодили а Старом планином су се шетали диносауруси. Тај бујни и разноврсни биљни и животињски свет окончали су тектонски поремећаји, који су тло Србије поново на дужи период вратили у дубине праокеана. Милионима година праокеан Тетис је потапао Балкан и повлачио се са њега. Острва су се издизала и тонула а заједно са њима је тонуо и биљни и животињски свет. У периоду јуре, пре око 156 до 125 милиона година, море је поново нарасло а његово дно су настањивали главоношци и пужеви. Морем су пливале чудне оклопљене прарибе, покрај обала су владале морске немани ихтиосауруси, а пучином су једриле праптице птеродактили. Афричка континентална плоча се подвукла испод европске. и згужвала ја као папир. Том приликом је настао ланац великих веначних планина, Алпа, Динарида и Карпата. Новонастала планинска баријера је поделила праокеан на два дела а његова јужна половина Паратетис је делимично прекривао тло Србије.


g4

Водено пространство које називамо Панонским морем је постојало на простору Панонске низије око 30 милиона година а нестало је пре око 600.000 година. Панонско море је у ствари било залив Паратетиса који је чинио део великог праокеана Тетиса. Касније се издизањем планинских масива Панонски залив одвојио од океана и постао језеро. Када се у сарматском раздобљу прекинула веза између Панонског мора и Тетиса, шумадијске планине су се благо спустиле тако да је вода надрла све до тла данашњег Крушевца. Простор који данас заузима Гружа тада је био дубоко испод нивоа Панонског језера.

Са простора данашње моравске долине, Панонско језеро је дубоко продирало у Гружанску котлину и чинило веома простран разуђен залив. Ниво Панонског језера је био на надморској висини од 418 метара. Гружанска котлина је испод те коте била испуњена водом а копно су чинила острва која су у ствари била планински врхови са надморском висином изнад 418 метара. Тло на ком се данас налази Кнић, било је 147 метара испод водене површине. Топоница је била 160, а Гружа 178 метара испод водене површине.

Борачки Крш је био приближно до пола под водом. Изнад воде се издизало камено острво високо нешто мање од сто метара. Поред Крша, изнад воде су се као острва издизали врхови Бусиковца, Златног Врха, Оштре Косе, Клисуре и Сиљевице.

Садашња планина Котленик са надморском висином од 748 метара је у то доба била највеће острво у Гружанском заливу. Котленик се издизао око 330 метара изнад нивоа Гружанског залива. Врх преточке Чукаре се, са једва десет метра висине издизао изнад воде. Као острвца висине око десетак метара, били су Чукар и Велики врх у Книћу, Церова коса између Опланића и Брњице, Лесковац у Гривцу, Баранска Глава у Барама, Јестровића брдо у Топоници, Таламбас у Враћевшници и Ћућина главица у Коњуши. Нешто виша острвца били су врхови Шуто Поље у Барама, Ковиљача, Кадијевац, Цековића брдо и Голо брдо у Љуљацима, и Ђокића главица у Коњуши.

На околном копну су расла стабла уобичајених врста дрвећа као што су храст, врба и буква али и медитеранско биље као што су циметовац, ловор и фикус. Овакав биљни свет указује на топлију климу него што је данас. Период пре око 11-8 милиона година карактерише и значајан губитак саланитета па је врло мало сарматских врста преживело а појавиле су се нове слатководне врсте животиња. Почетком плиоцена Панонско море је ушло у језерски стадијум Услед промене нивоа и смањења површине настају неке нове врсте воденог живог света као што су пужеви с надуваним задњим завојем, ситни пужић, нови родови ребрастих шкољки и др. Обале су настањивали сроднци праслонова динотерији, хранећи се лишћем разноликог дрвећа.

Панонско језеро је отекло пробивши се кроз Ђердапску клисуру која је настала цепањем Карпатског масива. Али пре него што је коначно исцурило задржало се дужи временски период на нивоу од 290 метара надморске висине. Како се језеро повлачило и смањивало коту воде, за собом је остављало мања језера која су временом постајала међусобно одвојена. Тако је и Гружански залив постао самосталан басен који више није био везан са суседним деловима Панонског језера. И на крају, пробивши планину Котленик, вода је из ових крајева отекла. При отицању плиоценског језера развијала се у том басену речна мрежа Груже стварајући реке и њихове долине. Линија простирања некадашњег Панонског Језера је пресудно утицала на формирање тла и његов састав као и на формирање савремене хидрографске мреже. У том прадавном времену је таложењем настало плодно земљиште. После отицања језера Гружанска котлина је прошла кроз дугогодишњи барски стадијум. У то доба, копно Србије је било прекривено тропским и суптропским џунглама и саванама. Крај мочварних обала су живеле животиње које су данас карактеристичне за северну Африку, мамути, мастодонти (преци данашњих слонова), лавови, сабљозуби тигрови, жирафе, хијене, зебре, носорози, мајмуни.

У дугој еволуцији формирања рељефа и осталих геоморфолошких облика на територији Груже од великог значаја су биле честе вулканске ерупције праћене набирањем и пуцањем земљине коре и уздизањем рељефа. Врхови садашњих планина Јешевца и Рудника су некадашње ужарене вулканске стене. О томе колико је ово подручје некада било изузетно вулкански активно и колико су вулканске ерупције биле силовите и снажне најбоље сведоче гигантске камене лопте од којих су неке тешке и по неколико тона. У овом крају људи такве стене називају каменови становљаци или самци. Такви каменови су најчешће усамњени или понегде груписани, најчешће извирују из земље и немају камену подлогу испод себе. Овакви каменови су изузетно чврсти, не могу да се цепају и обрађују а према средишту су све тврђи. Све те особине наводе на закључак да су ове камене лопте биле вулканске бомбе, капљице лаве које су приликом ерупције из вулканског гротла бивале катапултиране и по неколико километара удаљености, током лета су се охладиле и при паду на земљу задржале свој облик.

О снажној вулканској активности у прошлости овог краја сведочи редак рељефни природни феномен, Борачки крш, камена планина обрасла само закржљалим грабом и шипражјем, неземаљског изгледа која се неочекивано и неприродно издиже над питомом, зеленом долином Груже. Иако се не уклапа у идиличан гружански пејсаж, својим изгледом вазда привлачи поглед и изазива дивљење и страхопоштовање.

Борачки крш који је у ствари андезитска купа односно део угашеног вулкана настао је пре више од 20 милиона година а страховите природне силе су на његовој стрмој јужној литици извајале фантастичне скулптуре, куле и торњеве.


 g5


 У Квартару, временском периоду удаљеном око 2 милиона година од данашњих дана, наступило је ледено доба које је нагло прекрило највећи део Европе ледом дебелим и до 40 метара. Последње залеђивање у том низу био је глацијал Würm који је трајао око сто хиљада година. И у периоду великих захлађења у леденом добу простор централне Србије је остао нешто топлија зона са мање суровом леденом климом. Граница вечног леда се спуштала до 1.500 метара надморске висине. Испод тог нивоа и тада је на овим просторима бујао живот. Џунгла у Србији је нестала због наглог захлађења али живот се и дање настављао. Развија се тундра по којој пасу стада огромних јелена с распоном рогова и до 4 метра, дивовских рунастих мамута и носорога и бизамских говеда.

ДЕО ТРЕЋИ - ГРУЖА У КАМЕНОМ ДОБУ
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Пише: Саша Зарић

Област Груже је својим погодним географским положајем и живописном природом од најстаријих времена била привлачна за насељавање. Богатство и разноврсност животињског света и биљних врста, присутност сталне пијаће воде, питомост земљишта и погодне климатске одлике, од прадавнина су овај предео чинили привлачним за људско живљење. У раздобљу које се мери хиљадама година, од праскозорја људске цивилизације до данас, траје непрекинута нит људског пребивања на овом простору.


g6 

 

 

 

 

 

 

У прадавно палеолитско доба, период удаљен од данашњих дана око 40.000 година, област Груже је имала изглед непроходне дивљине обрасле разноврсним растињем као што су леска, бор, јела, смрека, бели граб и јасика. У непрегледним бујним шумама живеле су опасне дивље животиње, мамут, пећински медвед, пећинска хијена, пећински лав, разне врсте говечета, коња и јелена.

На подручју Груже нису откривени трагови присуства људи у периоду палеолитског или старијег каменог доба, што ипак не мора да значи ову област тада није насељавао прачовек. У најранија људска станишта на подручју Шумадије спадају пећинска пребивалишта у Градцу у подножју Јерининог брда изнад Лепенице и Рисовача код Аранђеловца.

Неолит или млађе камено доба је период праисторије у коме је човек потпуно овладао производњом и употребом оружја и оруђа од глачаног камена. У неолитском добу се по први пут јављају стална насеља и седалачки начин живота. У неолиту се друштво делило на родове, братства и племена. Припитомљавањем животиња и узгојем дивљих житарица се прелази на нове облике привређивања, земљорадњу и сточарство. На Балкану су најпознатија налазишта из овог периода Лепенски Вир који се налази на Дунаву између Голупца и Доњег Милановца, Старчево код Панчева и Винче код Београда.

На подручју Груже се развијала неолитска култура у најранијој фази млађег каменог доба. После леденога доба на овим просторима je насталa топла, влажна клима са богатом вегетацијом и великим прашумама. Блага и влажна атлантска клима која је наступила око 5.500 година пре нове ере пружила је изузетно повољне услове који ће суштински изменити праисторијског човека. Територија Груже је због повољних климатских услова, разноврсног биљног и животињског света, плодног земљишта и мноштва речица, потока и извора одувек била привлачна за насељавање. Густе шуме, поред тога што су биле препуне дивљачи за лов, омогућавале су скривање и одбрану од непријатеља. Око 5.400 година пре нове ере у атару села Гривац настало је неолитско насеље које спада у најранију фазу млађег каменог доба, протостарчевачку културу.

Зооморфна звечка, пронађена у Гривцу, Винчанска култура, Народни музеј - Крагујевац


Локалитет у Гривцу је поред богатства изворске воде, постојања плодног земљишта и пропланака погодних за узгој стоке имао још једну значајну предност за насељавање. То је слана бара која и данас постоји у Гривцу, а за човека млађег каменог доба постојање кухињске соли је било од великог значаја. Насеље у Гривцу је једно од најстаријих и најбоље проучених неолитских локалитета на Балкану. Најстарија станишта у неолитском насељу у Гривцу су биле полуукопане овалне колибе са горњом шаторском конструкцијом грађеном од дрвета, облепљеном земљом и покривеном травом. Касније су грађене колибе са централним дрвеним стубом о који се ослањала кровна конструкција. У неолитском насељу у Гривцу је пронађен веома бројан и разноврстан археолошки материјал, мноштво каменог оруђа и оружја, посуђе, украшена керамика, антропоморфне и зооморфне фигуре, предмети митског, магијског и обредног карактера и друго.

У атару гружанског села Кусовац, постојала су два праисторијска насеља на локалитетима Нешовића брдо и Бубан. Насеља су била формирана на косим падинама окренутим долини реке Груже. У оквиру истраживања неолита централне Србије која је вршио Народни музеј у Крагујевцу у сарадњи са Универзитртом у Пицбургу, у 1970. години сондажно је испитан и локалитет Брдо у Кусовцу. Отварањем две сонде истражена је површина од приближно пола ара. У обе сонде је утврђен културни слој дебљине до 1 метра, који се састојао од два јасно издвојена хоризонта, старијег дебљине око 0,3 метра и млађег дебљине око 0,5 метара. Старији културни слој садржи керамику старчевачке културне групе и материјал карактеристичан за најстарије слојеве у Винчи, као и налазе који чине неку врсту прелазног материјала између винчанског и старчевачког. У млађем културном слоју је пронађен материјал карактеристичан за млађе слојеве у Винчи.

И каснија испитивања су потврдила да су у оба насеља у Кусовцу заступљене две праисторијске културе, старија Старчевачка и млађа Винчанска. Насеље на локалитету Нешовића брдо се простирало на приближно 50 хектара и оно се сврстава у најраспрострањенија неолитска насеља на Балкану. Приликом обављања сондажних радова током 1981. и 1982. године, у Кусовцу је испитана површина од приближно једног ара. Утврђено је постојање културних слојева праисторијских насеља дебљине преко 2 метра. Од старијих насеља Старчевачке културе пронађени су остаци примитивних станишта земуница, док су од млађих насеља Винчанске културе пронађене површине блатом облепљених колиба. Пронађени су веома бројни фрагменти судова из старије Старчевачке културе, који на себи носе посебне стилске карактеристике. Пронађен је и већи број целих и фрагментисаних статуета од печене земље теракоте, као и бројне коштане, кремене и камене алатке. Укупан број пронађених предмета прелази бројку од 5.000.

У време млађег неолита, на територији Груже, градиле су се надземне колибе квадратне основе на унапред припремљеном терену, нивелисаном и насутом ломљеним каменом. Колибе су биле изграђене од преплета прућа излепљеног блатом помешаним са плевом. Кровна конструкција је била прекривена трском или сламом, причвршћеном лемезима. У периоду млађег каменог доба у области Груже су постојала неолитска насеља у атарима данашњих села Баре, Брестовац, Гривац, Кусовац, Љуљаци, Липовац, Кнежевац, Пајсјевић, Рашковић, Жуње, Дивостин и Драча.

ДЕО ЧЕТВРТИ - ГВОЗДЕНО ДОБА У ГРУЖИ
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Пише: Саша Зарић

Након неолита или млађег каменог доба наступио је енеолит или бакарно доба. То је период обележен открићем бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Касније, мешањем бакра и калаја добијена је тврда легура бронза, која потискује у потпуности камен као материјал за израду предмета. Следеће доба, које смењује енеолит, управо по бронзи добија име бронзано доба.


g8


 

Период бакарног и бронзаног доба је трајао од 3.100 до 1.200 година пре нове ере. Већ од 3.100 године пре нове ере у Србији настају крупне промене у култури и саставу становништва. Ове промене су биле честе и нагле а проузроковане су ланчаним померањем становништва из области Дњестра и Дњепра према западној Европи. У селу Рогојевцу је пронађена хумка која са уочљивим погребним обичајима као што је посипање покојника окером, оријентација према западу и северо-западу и жртвовање пса, коња и говечета није била карактеристична за домородачко становништво Шумадије и Груже већ за степске номаде. У бакарно и бронзано доба у Шумадији и Гружи срећемо Бубањско-Хумску култру. Уз њу се у нашој области јавља и Баденско-Костолачка култура. Балкан је око 2.500 године пре нове ере био преплављен новим етнокултурним продором са истока померањем становништва из Закавказја. У једној некрополи под хумкама у селу Баре, поред погребних обичаја карактеристичних за степске културе (мали број сахрана, окер у гробовима, одвајање лобање од скелета и друго) уочени су и погребни обичаји који су карактеристични за области где се степски елементи већ сажимају са локалним културама (велики број прилога у гробовима и спаљивање покојника). Златни накит пронађен у овим хумкама који је сличан накиту из „Пријамовог блага“ у Троји и накиту са локалитета Тепе Хисар, највероватније је настао у златарским радњама Закавказја.

У селу Љуљаци, постојало је насеље градинског типа на локалитету Милића брдо. Милића брдо у Љуљацима откривено је 1930. године приликом рекогносцирања терена које су организовали Народни музеј из Београда и Харвардски универзитет из САД. На Милића брду је током истраживања у периоду од 1965. до 1979. године пронађена богата археолошка грађа на основу које је било могуће реконструисати типове и облике станишта. Насеље на Милића брду у Љуљацима је протоватинске и ватинске културе. Насеље је било утврђено посебно изграђеним бедемом на југозападној страни чија дебљина варира од 70 до 140 цм. Висина бедема је износила до 2 метра. У насељу на Милића брду је откривено 29 кућа а највећи број њих је делимично очуван. Куће су грађене једна уз другу. Остатке кућа чине обрушени леп са зидова, делови поднице, калотне пећи, отворена огњишта, конструкције ручних млинова и укопи за диреке и соје. Конструкција кућа се састојала од дрвених дирека који су били дубоко укопани и преплета од прућа. Доњи делови зида су фундирани ломљеним каменом док је дрвену окосницу са обе стране прекривао премаз од лепа (мешавина блата и дрвене пиљевине). Подови су грађени од набијене земље и ломљеног камена премазани тањим слојем лепа. Кровови су грађени на две и четири воде. На Милића брду је пронађено преко 12.000 предмета од печене глине, углачаног и окресаног камена, рога и кости као и предмети од бакра и бронзе. Археолошки материјал из овог доба је поред Љуљака пронађен и у Гунцатима и Борчу.

Нема пронађених предмета култно-магијског каректера и фигура идола па се не могу поузданије одредити веровања и обичаји становника Груже из бронзаног доба. Спаљивљње покојника је било основни погребни ритуал којем се поклањала огромна пажња. Остаци спаљених покојника су полагани у урне које су затим смештане у сандуке од камених плоча. Бројне керамичке посуде пронађене у оваквим гробовима указују да се тада веровало да је физичка смрт само једна од етапа у судбини човека, да се живот наставља после смрти тако што покојник одлази у неки други далеки свет где су му и даље потребни храна и вода.


 

КОНИЧНА ЈЕДНОУХА ШОЉА, пронађена у Љуљацима, Средње бронзано доба. Народни музеј-Крагујевац


 Након бронзаног доба наступило је гвоздено доба које представља најмлађи период праисторије и траје до почетка нове ере. Ово је било доба када је човек овладао производњом и употребом гвожђа, које улази у широку примену металургијом и када се јавља први новац. Гвоздено доба обухвата раздобље од 1250 године пре нове ере до римских освајања. Почетком гвозденог доба на територији Србије се формирају прве историјски познате етничке заједнице Трибали, Дарданци и Мези. Поред Илира на западу и Трачана на истоку, ове популације давале су оригиналан печат култури Балканског полуострва током неколико векова старе ере. За почетак гвозденог доба на тлу Србије је везан и долазак Трако-кимераца око 725. године п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који су са собом донели своје гвоздено оружје и накит. У овом периоду Шумадију и Гружу су насељавала Илирска племена. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара. У периоду између краја IX и V века пре нове ере област Србије остаје под снажним утицајем Илирских и Трачких племена. Случајно откопана гробна целина у селу Гривцу указује на то да је најјаче илирско племе Аутаријати трпело утицај Гласиначке културе. Иако погребни ритуал,гробна конструкција и прилози (керамичке посуде, фибуле, масивне бронзане наруквице и прстен од бронзаног лима) садрже елементе карактеристичне за Гласиначку културу, на овом археолошком материјалу се могу уочити и домаће традиционалне форме. Између 800. и 700. године пре нове ере елементи Басараби културне групе из Румуније продиру и остављају трагове у култури централне Србије. Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта на Балкану у земљи Трибала.

У гружанском селу Бечевица, на брду Клик, постојало је келтско насеље градинског типа. На брду Клику се и данас разазнају остаци утврђења зиданог каменом без малтера, кружног облика на простору од једног хектара. Са спољне стране зидови су високи и до два метра. Ту су налажени камени батови, разне алатке па чак и део справе за рушење градских бедема. На падини окренутој према насељу налази се јама из које је вађен камен за прављење округлих жрвњева. У јами је нађена већа количина жрвњева у различитим фазама обраде. На основу тога може се закључити да је ту била радионица за израду жрвњева.

У време бакарног, бронзаног и гвозденог доба у Гружи су постојала насеља у Бечевици, Борчу, Опланићу, Љуљацима, Гривцу, Кнежевцу, Барама, Драгобраћи и Корићанима

Сасвим је сигурно да Гружа под ливадама и њивама крије још велике тајне које чекају да једног дана буду откривене и откопане.

ДЕО ПЕТИ - АНТИЧКА ГРУЖА
ПОВРАТАК НА ВРХ |

Пише: Саша Зарић

Пре Римског освајања ових простора, област Груже је била насељена Илирским и Келтским племенима. Око 230 године пре нове ере Римљани су у првим сукобима са Илирским племенима започели освајање Балканског полуострва. У наредна два ипо века Рим је заузео највећи део Балканског полуострва. Сламањем отпора старобалканских племена Римљани су успоставили прве облике своје војне и политичке управе на новоосвојеним територијама. Административном поделом су претворили ову територију у Римске провинције. Подручје Груже и централне Србије је припадало провинцији Горња Мезија.

Римско присуство на подручју Груже је било значајно још у првој половини првог века нове ере. На почетку доласка Римљана на ову територију, становништво ових крајева и даље су чинили домороци, окупљени око мањих пољопривредних поседа, који су живели старим начином живота. Касније, након вишевековне римске доминације која  је оставила снажан утицај на домородачко становништво, знатан део домородаца је романизован, у извесном смислу прихваћена је римска религија, као и погребни обичаји и писменост.

На простору Груже су постојала Римска насеља  у атарима данашњих села Борач, Гривац, Гружа, Гунцати, Драгушица, Кнић, Опланић, Пајсијевић, Претоке, Честин и Радмиловић. Сеоска насеља су углавном била у служби војних утврђења, имала су радионице за искивање и поправку алата и оружја, израду грнчарије и обраду дрвета.

О начину настанка римских насеља у Гружи не може се  рећи ништа поуздано. Вероватно је у време доласка Римљана у насељима живело домородачко становништво. Временом је дошло до мешања Римљана и домородаца. Ислужени римски војници су по истеку службе добијали земљу, стоку, робове и семе за усеве. За време војничке службе није им била дозвољена женидба, а након ислуженог рока су могли да се жене и са припадницама домородачког становништва. Касније је римским војницима дозвољено да могу да се жене и станују ван војничког табора. У војничку службу се узимало и локално домородачко становништво а по одпусту из ратне службе ислуженим војницима је давато римско грађанско право. И најзад, едиктом цара  Каракала из 212. године којим су се додељивала римска грађанска права свим слободним људима широм Римског царства, уклоњене су разлике између римских освајача и потчињених.

На левој обали Борачке реке, дуж плодне речне долине у атару села Радмиловић, у античко доба је било римско насеље које је имало импресивне размере. Постојање римског насеља у атару села Радмиловић  већ је одавно  познато у стручној литератури. На њега су указивали повремени значајни налази покретног археолошког материјала као и сведочење разних путописаца.

Крајем XIX  века, боравећи у Радмиловићу, Феликс Филип Емануел Каниц  пронашао је бројне остатке римског насеља. Каниц је био археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и писац научних и путописних књига о Србији.

Он је записао: “Идући за трагом античких опека, после истрајног претраживања наишао сам на радмиловићском пољу на остатке античког насеља изненађујућих размера. Његова најважнија тачка несумњиво је био брежиљак на ливади Луке Вучићевића, који сам детаљно испитао; ту дебели зидови на три места пресецају воденични јаз. На том пространом рушевинском пољу наишао сам на неоспорно римске кровне опеке, остатке мозаика, затим новац, урне, врхове стрела, а нађен је и приличан број предмета који указују на неко праисторијско насеље. Како ми је поп Михаило Петровић саопштио, зидови се протежу у западном правцу све до села Борча.“

Десетак година касније од Каница, римско насеље у атару села Радмиловић је констатовао  и Михаило Драгић приликом антропогеографских истраживања Груже: “Остатака од ранијег насеља има код Бабина Гроба. Ту се ископавају камени подруми,  цигле и црепови".


 

Остаци римског насеља у Радмиловићу


До 1980. године није било никаквих археолошких испитивања на овом терену а мештани и бројни трагачи за благом су однели и уништили огроман број предмета од изузетног археолошког значаја.
Народни музеј у Крагујевцу и Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу  су 1980. године обављали  археолошка истраживања  на овом локалитету. Приликом обављања сондажних испитивања истражена је површина од 380 м2 и утврђено је да је римско насеље захватало површину од преко 30 хектара. У југоисточном делу насеља  је откопана монументална основа  правоугаоне грађевине  димензија 20x17 метра. Зидови грађевине су били очувани до 0,8 метара висине. Зидови су били грађени од ломљеног камена и кречног малтера. На основу карактеристика  покретног археолошког материјала који је пронађен у грађевини  и у њеној непосредној близини може се закњучити да је то била стамбена зграда. Поред ове велике грађевине, откривени су и делови темеља још неколико мањих грађевина. Пронађен је велики број фрагментисаних грубих и глатких  керамичких судова, бронзаних предмета, кованог новца, украсних игли, прстења, делова стаклених посуда, луксузног керамичког посуђа, алатки и  других предмета. У оквиру ископане површине пронађено је преко 2.500 предмета од којих преко стотину има значајну и изузетну вредност.


 

Тегула, римска кровна опека из Радмиловића

 

На основу пронађених новчића и стилских и техолошких карактеристика осталог археолошког материјала може се закључити да је римско насеље у Радмиловићима формирано у II веку и да је трајало до IV века нове ере, мада има и налаза који указују да је ово насеље можда настало у првој половини првог века нове ере.

Археолошка открића у Радмиловићима су потврдила  претпоставке да се овде ради о једном од највећих римских насеља у Србији. Насеље је по унутрашњој организацији било сложено и вероватно је грађено по угледу на мање римске градове у којима су поред стамбених зграда намењених римском племству и домородачком становништву, подизани и објекти управно-административног карактера, трговачке и занатске радње и друго. Према величини римског насеља у Радмиловићу може се предпоставити да је оно било трговачко и управно седиште гружанске регије која је била у саставу провинције Горња Мезија чији је главни град био Виминицијум, данашњи Костолац.

Могуће је очекивати да ће овде бити откривени  и већи, ликсузније грађени јавни објекти, делови јавних саобраћајница, некропола или оставе са луксузним предметима и новцем. Археолошка испитивања обављена 1980. године су показала да су делови насеља у знатно већем обиму очувани него што се то могло предпоставити. Римско насеље у Радмиловићу није једини гружански локалитет који крије древне античке тајне. На Липовом Врху у Книћу постојало је римско насеље, које још увек није археолошки испитано.

Поред тога што су никла нова насеља, Римљани су градили и руднике, путеве, војна утврђења, бунаре и светилишта. На оближњој планини Рудник континуирано се вадила оловно-цинкана, гвоздена и сребрна руда. Према траговима материјалне културе и писаних извора може се закључити да је на Руднику било значајно римско насеље са ковницом новца а западно од Цвијићевог врха био је храм Мајке Земље.

Римљани су изградили сложен и разгранат систем путева, путеви су се протезали у меридијанском и упоредничком  правцу. Поред пута су на раздаљини од једне римске миље били  побијени цилиндрични  камен стубови, миљокази. Сви важнији римски путеви били су обележени миљоказима. Они су били важан извор информације о удаљености од места до места које су могле да се прочитају на миљоказима. Миљокази су се налазили на сваких 1.480 метара, што је одговарало дужини 1 римске миље. Многи путеви из тог периода су и касније у средњовековном добу коришћени а неки и данас иду истом или приближном трасом. Од Борча преко Претока је водио калдрмисани пут који је даље ишао све до Призрена.

Један од путева из римског периода је пролазио испод Радмиловића преко Камењака, садажњег острва у Гружанском Језеру.

На Борачком Кршу је било подигнуто војно утврђење са јаким  каменим одбранбеним бедемима. Војна посада утврђења је имала задатак да штити римске путеве и оближња насеља. За заштиту путева, Римљани су подизали утврђења обично на растојањима од једнодневног марша ,односно 25 до 35 километара. Осим на Борачком Кршу, у овим крајевима Римљана су били војно присутни и  у атару данашњег насеља Гружа. Предпоставља се да су у Римском насељу у атару садашње Груже били стационирани делови VII Римске легије

Снажни економски и културни успон трајао је све до половине IV века, када отпочиње процес наглог економског и социјалног пропадања римске државе. Живот Римљана је био уздрман продорима Готских племена крајем IV века. Због сталне најезде варварских племена у IV веку почело је померање становништва ка брдским пределима да би се оформила насеља у оквиру утврђења на неприступачним теренима погодним за одбрану. Једно од таквих утврђења био је и Борачки Крш, карактеристичан висински положај погодан за одбрану.

Најездом Авара и Словена крајем VI века античка култура на овим просторима се гаси. Након пропасти Римског царства, овим просторима су завладали Хуни, Византинци и Гепиди.

Део шести Долазак Срба

| ПОВРАТАК НА ВРХ |

          Суноврат и сумрак Римског царства отпочео је Великим освајачким походима варварских племена, нарочито Хуна који су под вођством Атиле опустошили и Источно и Западно Римско Царство. Велики напори  византијског цара Јустинијана да у VI веку обнови опустошене крајеве нису уродили плодом. Ипак, у том периоду  обновљено је неколико утврђења и насеља у Гружи, Грбицама код Крагујевца и Грацу код Баточине.

Походи варварских племена покренули су и Словенска племена из Закарпатја, па су они удружени започели заједничке нападе на утврђене византијске градове.

На почетку VII века Словени су коначно населили Балканско полуострво. Они су затекли две врсте утврђења на византијском тлу, античке градове и мања утврђења на брдима.

            Дуго времена по доласку на Балкан, Словени су били издељени на велики број малих племена која су убрзо потпала под врховну власт Византије. Након досељавања Словена на Балкан, они нису имали свог владара нити изграђену вишу класу, која би их одржавала на окупу. Први познати вођа Јужних Словена се јавља тек у VII веку и њега страни извори називају именом Кувер.

       

            Српску културу, током првих пет векова боравка на Балканском полуострву, карактерише релативно оскудно културно наслеђе. После доласка на Балкан, говор Срба је наставио да се развија независно од осталих словенских заједница. По подацима из записа  византијског цара Константина VII Порфирогена, Срби су се доселили на Балкан у VII веку  и населили територије Рашке, Дукље, Босне, Травуније, Захумља и Паганије.

Владарски син који је довео Србе умро је  пре доласка Бугара односно пре 680. године. После њега владали су његов син, унук, па редом кнежеви од његовог рода, тако да је власт, током векова, остала у истој породици. Томе роду припадали су и најранији познати српски кнежеви  Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир. Срби су живели мирно, покоравајући се царевима и законима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године и у њему је бугарски кан изгубио највећи део своје војске.

На почетку стварања прве српске државе Гружа се није налазила у њеним границама. Иако је област Груже  дуго времена била ван граница првих српских владара, археолошки налази сведоче да је овај крај био врло рано насељен српским становништвом. Област Груже од 826. године припала је српским великим жупанима, када је велики српски жупан Властимир, потомак кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво, проширио своју област све до реке Саве.

Жупан Властимир је суверено владао српским областима и био је савезник Византије. По жупану Властимиру се прва српска владарска династија назвала Властимировић. После његове смрти  власт је прешла на његове синове Мутимира, Стројимира и Гојника, који су међу собом разделили очеву земљу. После Властимирове смрти, српске земље је напао Персијамовов син  Борис, верујући да Бугари сада неће наићи на тако јак отпор као у време Властимирове владавине. Срби су и овог пута потукли бугарску војску и заробили Бориса. Бугарски цар Симеон I је 924. године освојио цело Балканско полуострво, заузевши  и српске земље па се тако и Гружа нашла под бугарском влашћу.

            Бугари су пленили Гружу све до 931. године, када је Часлав Клонимировић после смрти Симеона I ослободио српске земље и  поново обновио јединствену српску државу. У другој половини X века Гружа је била у саставу Часлављеве државе. Кнез Часлав Клонимировић је био последњи српски владар из династије Властимировића. Уз помоћ Византије  успео је да обнови српску државу коју су били опустошили Бугари и створио је јаку државу која је могла да парира тадашњој моћној Бугарској. После погибије Часлава Клонимировића у сукобу са Угрима( Мађарима) око 960. године нестала је српска држава а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства. У наредном периоду Гружа је наизменично мењала господаре, Византију и Угре.

            Сматра се да је Гружа  као уређена административна област постојала још у време Византије. Овој тези у прилог иде помен географско-историјског појма Гронстон, који се  јавља у историјским списима почетком XI века. Тада је велики византијски цар Василије II након потпуног слома државе македонских Словена, око 1019. године, потчинио својој власти Охридску архиепископију. У Повељи цара Василија II из тог времена, стоји да је он  жупу под именом Гронстон која је припадала Охридској архиепископији  припојио Браничевској епархији. Гронстон се тумачи као грчка транскрипција за словенско Гронж или Гронжа, што одговара имену Гружа. Ипак, овај први несигурни помен Груже мора се узети са резервом јер се не може поуздано утврдити да се појам Гронстон односио на Гружу. У историјским списима тог времена помиње се и Дивисискон за који је Стојан Новаковић сматрао да је можда Дивостин.

            У то доба, у области Груже и читаве Шумадије становало је највероватније Словенско племе које се називало Морављани, мада неки историчари сматрају да су ову област насељавали Браничевци,  Словенско племе које је насељавало Браничево. Има и мишљења да је област Груже била насељена Словенским племеном Бодрићи.

Доласком на власт Стефана Немање, започео је највећи успон Србије у средњем веку.

Из тог периода стварања прве Српске државе не може се пуно рећи о области Груже јер она као периферијска област није била од великог значаја. Извесно је да се тадашње етничке прилике  у Гружи нису битно разликовале од етничких прилика у осталој Рашкој.

         Године 1183.  велики рашки жупан Стефан Немања од Византије заузима области Левач, Белица и Лепеница. Рудничка села и област данашње Груже се не наводе у овим освајањима па није сасвим јасно да ли је долина Груже и пре 1183. године припадала Србији или је тада присаједињена. У време владавине Стефана Немање, Гружа је заједно са Лепеницом чинила северну границу Српске средњовековне државе.

         Српска држава је свој највећи успон и процват доживела у време Немањиних наследника. Његови наследници су изградили значајну државу на Балкану, која се у време владавине Немањиног средњег сина Стефана Првовенчаног Немањића уздигла на ранг краљевине 1217. године, када је папа Хонорије III послао краљевску круну Стефану.

         Почетак XIV века, у Гружи је обележио грађански рат између између два српска краљевства, браће Драгутина и Милутина Немањића. У то доба, крајем тринаестог и почетком четрнаестог века, постојала су два српска краљевства. Српски краљ Драгутин  је владао северним делом земље, а насупрот њему свим пределима јужно од његових граница простирала се много пространија краљевина Драгутиновог млађег брата, српског краља Милутина. Рат је вођен у периоду од 1301.  до 1312. године, након чега је дошло до измирења. Како је линија разграничења између Драгутинове и Милутинове територије ишла нешто јужније испод   Рудника, гружанска област  уз саму линију разграничења  била  је на удару грађанског рата који су водила два брата Немањића.

Гружу је са својом војском сасвим сигурно походио и Цар Душан Силни а према легенди, боравио је и у граду Борчу.

Године 1355. док је цар Душан био заузет освајањима на југоистоку, угарски краљ Карло I Роберт помислио је да је то прилика да заузме северну територију Србије све до Западне Мораве. Душан је са јужних ратишта са својом војском, уз подршку једног одреда византијске војске дошао до  Жиче,  где се обавестио о кретању Угара. Из Жиче је пошао на непријатеље, који су се на вест о доласку Душанове снажне војске почели повлачити. Приликом безглавог повлачења угарске војске, поприличан број војника се удавио у Сави, која је представљала границу.

У јуну 1354. године, угарски краљ Лудовик I се налазио у Београду. Да би сузбио угарску претњу са севера, цар Душан је, као што је то забележено у историјским списима, стигао у Брусницу под Рудником августа 1354. године.  

Противник се повукао јер је у угарској војсци била избила нека велика епидемија. О присуству Душанове војске на овим просторима сведоче и гробови са оклопима, оружјем и новчићима из времена Душана Силног који су пронађени приликом ископавања праисторијских гробница у Добрачи.

У  гружанском селу Коњуша, 1954. године, случајно, приликом вађења пања, пронађен је гроб покривен плочом од необрађеног камена. У гробу је била сахрањена особа женског пола, покојница је са скрштеним рукама на грудима била лицем окренута према истоку. У гробу су пронађене две бронзане минђуше јагодастог изгледа. По изгледу и карактеристикама израде минђуша то је српски накит из XII  или са почетка XIII века.


Минђуше, бронза, ливење, филигран, гранулација. На карици се налази биконична шупља јагода украшена мотивом пера у филиграну. На средини јагоде на споју конуса налази се низ гранула. Са обе стране јагоде је краћи намотај филигранске жице. XII – почетак XIII века. Коњуша. Народни Музеј Крагујевац.


Писани трагови о становништву и насељима у Гружи с почетка нашег Средњег века су веома оскудни. Једини писани тргови о насељеним местима из тог перида налазе се у повељама које су издавали владари. Тако почињу да се помињу нека насеља и предели у области данашње Груже и суседним областима, Левач, Лепеница, Белица, Борач, Тополница, Лугомир, Чрнава (данашњи  Тавник), Сирча, Бресница са тргом и Свибница са Округлом. Свибница је била на месту данашњег  гружанског села Сибнице а Округло или Округла је било насеље чије се име и до данас очувало у називу Округло Поље  у атару села Врбета.

 


 

Историја Груже (7)

ГРУЖА У МОРАВСКОЈ  СРБИЈИ

Након што су се око Груже током читаве прве деценије XIV века отимали српски краљеви, браћа Милутин и Драгутин, недуго потом, на овим просторима, сукобе су водили Драгутинов син Владислав и Милутинов син Стефан Дечански. Доба владавине краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана Силног, били су за Гружу миран период.

Слабљење српске државе под владавином Душановог сина, цара Уроша Нејаког, најавило је распад Српског царства. Обласни господари су почели да се осамостаљују. На западним границама Царства почела је да се помаља велика област  властелинске породице Војиновића чији су најутицајни представници били кнез Војислав и његов брат жупан Алтоман. Они су држали под својом контролом и део Груже. Након што је кнез Војислав умро од куге 1363. године, поседи су остали његовој жени Гојислави. Алтоманов син, српски великаш Никола Алтомановић је 1367. године био господар Рудника а већ следеће 1368. године преотео је све поседе од своје стрине кнегиње Гојиславе и тако постао један од најмоћнијих обласних господара. Тако су се Гружа, или бар њен добар део нашли у његовом поседу.

            Да је Никола Алтомановић господарио Гружом, доказује један надгробни споменик непознатом властелину пронађен у гружанској Годачици. Надгробни камен је оштећен баш у делу на ком је записано име властелина који је 34 године господарио градом Честином у Гружи, али на плочи се могу прочитати имена великог жупана Алтомана и жупана Николе. Из тога свакако следи закључак да је непознати властелин, господар Честина, био потчињен великом жупану Алтоману, који је по свој прилици био господар целог тог подручја.

Године 1370. кнез Лазар је од Николе Алтомановића преотео и себи припојио Рудник и околину. Од тада непријатељства кнеза Лазара и Николе Алтомановића нису престајала. Поред тога што је  Лазар  страховао од напада Турака и Угара, био је изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић. Алтомановић, који је у ово време поседовао највећу српску феудалну област, био је Лазару главна препрека у настојању да уједини српску државу.

Поседи Николе Алтомановића су се граничили са територијом Лазара Хребељановића и преко територије Груже, па је тако читавој области претила опасност да постане ратно поприште. Ако је веровати народном предању, кнез Лазар Хребељановић је неколико пута боравио у граду Борчу, ту је окупљао војску и припремао је за поход на Николу Алтомановића.

Кнез Лазар је 1373. године уз помоћ бана Твртка и Угара успео да порази свога противника и да загосподари целом западном Србијом, а област Груже се чврсто нашла под његовом управом. Лазарева држава захватала је слив три Мораве, простирала се од изворишта Јужне Мораве па до Дунава, Саве и Дрине. Лазарева држава се у историографији назива Моравска Србија.

Кнез Лазар Хребељановић

 

 

Мало пре, За време владавине Уроша Нејаког, последњг потомка Немањића по мушкој линији, догодио се један вероватно најсудбоноснији и најтрагичнији догађај за српски народ. Тај догађај, који је био и почетак суноврата српске државе, била је Маричка битка. Није познато  шта је условило да у јесен 1371. године Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, са 60.000 ратника крену на исток ван српске територије у поход против Османлија. Највероватније да је деспот Угњеша био обавештен о неким освајачким плановима Османлија и да је желео да те планове предухитри. Уместо планиране битке против Турака, једне ноћи се догодио покољ у коме су Турци упали у необезбеђен српски логор на реци Марици. Изненадним ноћним нападом, четири пута бројчано слабија војска  Османског царства, измасакрирала је Србе. Том српском погибијом и трагедијом Османлијама су широм отворена врата за даље освајање и Србије и Балкана.

Маричка битка се одиграла у туђини, далеко од области Груже, овдашње становништво није учествовало у том првом судару са Османлијама. Тај трагични догађај је ипак променио ток историје и оставио последице и у Гружи. Последице Маричке битке, бар Гружи, нису тако брзо било видне, али су неминовно долазиле.

На почетку, Гружа се пунила новим становништвом јер је после Маричке битке, Моравска Србија постала  главно склониште за оне који су се са југа и истока склањали од продора Турака. Касније, као последицу српске пропасти на Марици, Гружа ће трпети страдање и разарање и од Османлија и од Угара.

После распадања Душановог царства и Маричке битке 1371. године започело је надирање Османлија и узмицање Срба са југа према северним крајевима. Средиште Српске државне се померало ка Шумадији а Крушевац је изабран за престоницу. У том периоду је Гружа добила велики значај. Број становништва се увећавао јер су из јужних српских земаља пред османском најездом започели збегови после Маричке битке. О обиму прилива становништва у гружанску област нема података а ни имена насеља из тог доба се не јављају у историјским изворима. Манастирске повеље су иначе једини извори где се јављају називи насеља и области тог времена.

Иако је област Груже, у тим годинама које су представљале само предвечерје косовске битке, била добро насељена, готово да нема помена овдашњих насеља. Из тог предкосовског доба, у Раваничкој хрисовуљи из 1381. године, јавља се гружанско село Кикојевац, које је кнез Лазар Хребељановић приложио манастиру Раваници. Вести о осталим бројним  насељима ове области нема због тога што је сачуван врло мали број повеља из тог доба. Осим тога што су веоме ретке сачуване повеље, већина насеља није била дарована манастирима па зато нема њиховог помена.

Потом је уследила битка на Косову. Ниједан догађај наше историје није у толикој мери одредио и променио будућност  српске државе и народа као што је то учинио Косовски бој. Убрзо затим, становништво нашег краја ће задесити ново страдање у крваваом боју са Угарима.

Одсудна легендарна битка између Срба и Османског царства одиграла се на Косову на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. године. Центром Османске царске војске је  командовао цар Мурат са својим војсковођама Али-пашом и  Тимурташем. Левим крилом Османске војске је командовао  Муратов млађи син Јакуб  Челебија уз помоћ Али-бега и Балабан-Бега. Десно крило је предводио старији Муратов син  Бајазит са војсковођама Сариџе-пашом, Курдом и Евренос-бегом који је био потурчени Грк. Центром српске војске на ком се налазила оклопна коњица, командовао  је кнез  Лаазар а уз њега су били кнежев баријактар Павле Орловић и  војвода Крајмир.

У Лазаревој војсци десно крило на ком су била коњица и пешадија предводио је Вук Бранковић. Са њим су били браћа Мусићи, Стефан и Лазар. Лево крило је било сачињено од  одреда босанске коњице и пешадије под командом босанског војводе Влатка Вуковића. Са Босанцима су били и хрватски крсташи под командом Ивана Палижне.

          Смели и снажни напади српске војске су у почетку битке били успешни. Војска Вука Бранковића  је успела да продре дубоко у Османско лево крило и потисне га, па се у један мах сматрало да су Срби победили и разбили царску војску. На самом почетку, српско лево крило предвођено војводом Влатком Вуковићем је  толико имало успеха да је он два пута, преко гласника, свом краљу Твртку слао вести о хришћанској победи.

Иако је сам исход битке нејасан, она по далекосежним последицама представља победу Османлија. Последице Косовског боја биле су поразне по Србе. Мада се Бајазит непосредно после боја повукао да би учврстио своју власт, Османлије су убрзо извукле сву корист од постигнутог успеха. Србија је до средине 1390. године постала вазална турска држава. Према савету патријарха а на државном сабору кнегиња Милица је одлучила да Моравска кнежевина прихвати вазалне обавезе према султану Бајазиту I и тако избегне нове турске нападе.

         Изузев бројних народних предања, нема никаквих поузданих података о учешћу и страдању Гружана у одсудној бици између крста и полумесеца.

              Према народној традицији, велику војску, која је из града Борча кренула у Косовски бој, предводио је гружански војвода Милутин Поступовић. Према легенди, након што су причешћени у борачкој цркви, са војводом Милутином пут Косова кренуло је 1.200 копљаника из града Борча и 90 сабљаника из оближњег села Поточани.

По народном предању, данашње гружанско село Црнућа, звало се Белућа. Име је променила после Косовског боја јер је тада завијена у црно. Све мушке главе способне за рат су отишле из Белуће на Косовски бој и нико се није вратио. По сличном прдању, пре Косовског боја, постојале су Горња и Доња Каменица а сви Горњокаменичани су изгинули у Косовској бици. Народно предање приповеда и да је један гружански витез са својом војском кренуо на Косово да се придружи кнезу Лазару у пресудној бици против Турака. Хитајући да се са својом војском одазове Лазару, сетио се да у превеликој журби тога дана није одслушао службу Божју. Вратио се да би се помолио своме свецу за себе и своју земљу, коју су напали неверници. Поново је кренуо на пут, али успут је срео разбијене српске коњанике који су се повлачили са Косова из већ изгубљене битке. Витез се са својим ратницима поново окренуо и вратио назад. Касније је на месту на ком се сетио пропуштене службе подигао манстир ког је навао Враћевшница, јер се одатле вратио и избегао погибију на Косову.

            После пораза на Марици и Косову становништво је узмицало  из јужних у северне крајеве. Из страха да не падне у ропство, становништво је бежало у непокорене крајеве Моравске Србије. Још од  Маричке битке, Гружа се пунила становништвом које је бежало пред Турцима. После косовске погибије и масовног прилива становништва Гружа је била препуна народа.

Иако из тог доба нема сачуваних података о насљима, о знатној насељености читаве области сведочи богато споменичко наслеђе.

Готово да  у гружанској долини нема ни једног села у чијем атару нема остатака неког насеља, цркве, путева или гробља из тог периода.

              Од после Косовског боја до исторјског израза долази северна изнадкопаоничка Србија чије је учешће у нашој историји  дотад било мање активно од рашко-косовског и метохијско-зетског.

              У овом периоду  до свог пуног историјског  изражаја долази и област  Груже која се у то доба звала жупа Борач.


 

Историја Груже ( 8 )-Жупа Борач

 

            У средњем веку, у предеоној области Груже, лежала је административно управна јединица која се називала жупа Борач. Жупа Борач није у целини захватала област под којом данас подразумевамо Гружу. Постоји вероватноћа да је жупа Борач према западу обухватала и неке пределе који нису у сливу реке Груже.

карта Жупе Борач

 

Име жупе Борач у историјским изворима се јавља 1220. године у повељи краља Стефана Првовенчаног којом он оснива манастир Жичу и дарује јој жупе, села, планине и влахе. Када је краљ Стефан Првовенчани 1220. године установљавао властелинство манастира Жиче, седишту српске архиепископије у храму Христа Спаса додељени су многобројни прилози у селима, планинама, власима, а црквеној власти подложено је десет жупа, а међу њима и жупа Борач.

Борачки крш- Борач

Властелинство архиепископије чинило је више од педесет села са засеоцима, шест планина и преко две стотине влаха. У повељи је записано да краљ Стефан Првовенчани храму Св. Спаса прилаже иконе, сасуде златне и сребрне, завесе, покрове, ризе, књиге. Затим, земљишне поседе, села и засеоке, планине и поименично набројане влахе. Потом следи попис десет жупа које се стављају под власт Спасове цркве: “И сије Жупе приложисмо под област сије цркви Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левач, Лугома, Расина и Јехошаница.“

Детаљ преписа жичке фреско-повеље

Борач је наведен у списку жупа приложених жичкој цркви после Крушилнице и Мораве, а пре Лепенице, што одговара географском положају поречја Груже. Редослед набројених жупа у жичкој повељи даје несумњиву писану потврду да је реч о гружанској области.

Жупа је у средњовековним српским земљама била мала управно-територијална јединица, основа већих покрајина. Из набрајања жупа у манастирским повељама види се да је жупска територија, обично била врло малена област. Често само кратка речна долина или котлина. У време Немањића, жупа је често била подељена на два дела, горњу и доњу жупу, према току реке, као што је то случај са две Лепенице у жичкој повељи.  Већина жупских имена истоветна су са називима река, жупе се реће називају по имену свога главнога града, као што је то у случају жупе Борач.

Жупу су чинили скуп више сеоских насеља и бар једна тврђава или град. Села су имала своје међе и тиме су била издвојена од суседних насеља. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Средиште жупе био је град-утврђење које су становници били дужни да одржавају. Сеоско становништво се, у случају опасности, склањало у утврђени град, па је отуда постојала његова обавеза за одржавањем града и поправкама у случају да дође до рушења куле или града. Жупама су заповедали кефалије, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људи, жупљана.

Радич Поступовић- манастир Враћевшница

Из доступних историјских извора није познато име ни једног кефалије који је био на челу жупе Борач. По народном предању, у време цара Душана, жупом Борач и градом Борчем управљао је војвода Борис Крњчетић. Такође према усменом предању, у предкосовско доба, градом Борчем и читавом жупом заповедао је војвода Милутин Поступовић. Према П. Ж. Петровићу, у граду Борчу је живео челник деспота Стефана, Радич Поступовић, па би се могло закључити да је он био господар жупе и града Борча. Можда се господар града и жупе Борач, с почетка XIV века, налази у имену војводе Милтоша, који је са тројицом властелина поред деспота Стефана потписао повељу о потврђивању трговачких привилегија дубровчанима.

Ништа мања непопознаница од имена властелина који је господарио жупом Борач није ни територија коју је жупа обухватала. Због мањка историјских извора, вероватно ће заувек постојати недоумице око границе жупе Борач. Најмање је спорна западна граница жупе Борач, односно граница са суседном жупом Морава.

Поглед са врха Котленика

Планина Котленик, између река Западне Мораве и Груже, приложена манастиру Жича,са свим зимским и летњим пашњацима за потребе жичког властелинства и влашких поданика, била је граница жупе Борач према жупи Морава.

Оквире жупе Борач, први је покушао да утврди Ј. Мишковић. Према његовом мишљењу, јужна граница жупе је ишла приближно линијом данашњег пута Кнић-Чачак. Према западу, граница је ишла планинским венцем Рудник-Котленик, према томе села Јешевац и Поточани су припадали жупи Борач, док су Вујетинци били изван граница борачке жупе и остајали жупи Морава. Мишковић је жупу Борач сместио у узане оквире, по њему, жупа је обухватала садашња  села Борач, Радмиловиће, Претоке, Кусовац, као и простор расељених села Јешевац и Поточани. Овако уско омеђена област жупе, захватала би само поречје Борачке реке.

Д. М. Павловић  је мишљења да је планиинска линија Рудник-Котленик  раздвајала жупе Борач и Мораву, па су према томе села Бресница и Сирча припадала Морави.  Данашње краљевачко село Сирча се иначе у повељи помиње као Серча, заселак села Чрњаве.

Најпрецизнију границу између жупе Мораве и жупе Борач, покушала је да одреди Гордана Томовић. Према њој, граница је водила од реке Мораве преко гребена планине Котленика, Мариног брда, Оштрице, Буковика, Растовљака и Црног врха до подручја планине Рудника и града Островице.

По Шкриванићу, жупа Борач је била смештена у области средњег тока реке Груже. Међутим, по његовом мишљењу, жупи Борач су припадала села Брестница са Тргом, Округла и Свибница. Овакво схватање оквира жупе Борач помера њену западну границу и измешта је из изван географске области под којом данас подразумевамо Гружу. Средњовековна Брестница из жичке повеље, за коју Шкриванић сматра да је припадала жупи Борач, налазила се иза падина планина Рудник и Копаоник, на месту где је данашње село Бресница. Према наводу у жичкој фреско–повељи, у селу Брестници је постојао трг. Свибница је била на месту данашњег  гружанског села Сибнице а Округло или Округла је било насеље чије се име и до данас очувало у називу Округло Поље  у атару села Врбета. Поред Шкриванића, и Г. Томовић сматра да је Свибница с Округлом била у оквирима жупе Борач.

Манастир Жича

Жичи је било приложено и насеље Топлница с Вујошами, вероватно је неоправдана претпоставка да је реч о данашњој гружанској Топоници. Према Ј. Алексићу, жупа Борач се простирала све до корита Западне Мораве, где се граничила са жупом Ибар.

На жалост, због стања изворне грађе, не може се много више рећи о границама жупе Борач ка северу и истоку. Нешто више вести о овој области јавља се у манастирским дародавницама и баштинским повељама тек половином XV века, а од тада се уместо назива жупа Борач употребљава термин Борачка власт.

            У време деспота Стефана Лазаревића извршена је управна реформа и формиране су нове административно-територијалне јединице које су се називале власти. На челу власти биле су војводе, са обједињеном војном, управном и судском влашћу. Почетак увођења власти као нових управно-територијалних јединица везује се за први помен у изворима војводе Новобрдске власти 1410. године.

Деспот Стеван Лазаревић

На простору Шумадије прво се јавља Островичка власт 1414. године, са центром у Островици на Руднику. Значајно је напоменути да из ранијег перида нема помена жупе Островица или жупе Рудник, па се може претпоставити да оне раније нису постојале као посебна жупска област. Међутим, у исто време, у Островичкој власти, поред островичког војводе, постојао је и кефалија. Истовремено постојање војводе и кефалије у Островичкој власти могло би да сведочи да жупе као територијалне области нису укинуте и да и даље постоје а да су власти уведене само као војно-управне јединице.

Некудимска власт, са седиштем у граду некудиму, помиње се 1428. године, а 6. септембра 1456. године у изворима се јавља Борачка власт, са седиштем у Борчу, у Гружи. На карају, у Шумадији се 1458. године јавља Лепеничка власт а њено седиште је и до данас остало непознато. Остаје дилема да ли је она названа по жупи Лепеници или по истоименом жупском граду, који је жупа морала имати.

Наведене године у којима се ове власти јављају, свако не значе годину када су оне основане, већ годину њиховог првог помена у историјским изворима, односно годину њиховог најкаснијег оснивања. Дакле, могле су бити основане и раније.

У Борачкој власти су лежала села манастира Враћевштице: друга (доња) Враћевштица, Граховац и Коњуша.  Средњовековна Коњуша се налазила на месту на ком је данас истоимено гружанско село. Локација средњовековног Граховаца се не може сасвим поуздано утврдити, вероватно је био између Враћевшнице и Коњуше, испод Превоја. Борачкој власти припадала су и села у поседу логотета Стефана Ратковића, Старче и Врбова, које је било неког попа и у њему се налазила црква Светог Николе. Врбова је данашње село Доња Врбава а локација средњовековног села Старче је непозната.

манастир Врашевшница

О гружанским селима која су припадала Острвичкој власти, сазнајемо из повеље деспота Ђурђа Бранковића и његовог сина Лазара градачком митрополиту Венедикту. Они му поклањају цркву у Враћевшници и села у Островичкој власти: Враћевштицу Горњу, Белућу и Осјаке.Село Белућа је данашња Црнућа у близини Враћевшнице, а Осјаци су се очували у имену Осјачког потока који тече кроз Црнућу. Према томе, борачка и островичка власт делиле су се између села Горње и Доње Враћевшнице.

Нека гружанска села су припадала жупи, односно власти Лепенца, која је била суседна Борачкој власти.

Од гружанских села, у Лепеничкој власти налазило се и село Кутлово. Оно је под именом Кутлеш било у поседу логотета Стевана Ратковића. Властелински двор Стева Ратковића налазио се у селу Драгиновци.  Данас село под тим називом не постоји у Лепеници. Можда би овом селу одговарало садашње насеље Драгобраћа које припада етничкој Гружи.

Ђурађ Бранковић је повељом 1428. године потврдио челнику Радичу поседе које је имао у доба деспота Стефана. Међу тим поседима су села Градши и Саси у Лепеници..  Пурковић под именом Градиш види Грошницу која припада етничкој Гружи. Ни село Саси није убицирано са сигурношћу. По Шкриванићу и Динићу, могло је бити на коси Металика, у Рогојевцу, где су постојали трагови рударске делатности. О источној граници Борачке власти, односно линији којом се разграничавала са Лепеничком власти нема података. Ако претпоставимо да се име ондашњег села Драгиновци очувало у називу данешњег насеља Драгобраћа, онда можемо закључити да су се Борачка и Лепеничка власт разграничавале линијом која је ишла испод Кутлова и Драгобраће.

Борач, зима 2019

 Ако прихватимо претпоставку да су жупа Борач са почетка XII века и Борачка власт из половине XV века истоветна територијална јединица, и уз све што смо претходно закључили, можемо наслутити њене могуће границе.

Граница жупе Борач, водила је од реке Мораве преко гребена планине Котленика, преко ниске преседлине код Бумбаревог Брда, Мариног брда, Оштрице, Буковика, Растовљака и Црног врха до подручја испод планине Рудника и града Островице. Гранична линија је даље ишла испод села Кутлова и Драгобраће и спустала се обронцима Гледићких планина ка југу до корита реке Мораве.

Жупа Борач, дефинисана у овим границама, које су изведене из доступних историјских извора, готово да се поклапа са географском облашћу коју данас називамо Гружом. Могло би се претпоставити да је жупа Борач захватала Гружу, скраћену за њен најсевернији део. Од села која припадају географској Гружи, изван жупе Борач би остала данашња насеља Горња Врбава, Горња Црнућа, Доња Црнућа, Враћевшница, Липовац, Каменица, и Кнежевац.

Села која сматрамо етничком Гружом, углавном су припадала жупи Лепеница.  Свака другачија претпоставка, а нарочито претпоставка да је жупа Борач захватала уску област омеђену планинским венцем Котленика и Јешевца са запада и коритом реке Груже са истока не може бити тачна. Да се жупа простирала у тако уској области, онда би се суседна жупа Лепеница простирала далеко изван слива реке Лепенице и захватала би половину гружанске котлине.

Након што је област пала под османлијску власт, име жупе Борач је нестало, а жупска села су утопљена у Нахију Островицу и Нахију Лепеницу.


 

Историја Груже (9)

Град Честин

 

 

У средњовековној Србији, у долини реке Груже била су два утврђена града, Честин и Борач. У погледу фортификацијске концепције, ови градови су представљали два утврђења сасвим различитог типа. Средњовековни градови на тлу Груже нису наликовали тадашњим европским градовима, нити су били урбана насеља, као што се то данас обично замишља.

У средњовековној српској лексици, реч град је имала различита значења. Под појмом града се подразумевао и неки ограђени простор који се могао користити у различите сврхе. Градом се сматрала тврђава која је представљала  ограђени и утврђени простор намењен одбрани. Град пре свега означава насеље с тврђавом, опасано бедемима, а подразумева и његову примарну управну функцију. Разлика између града-утврђења и града-насеља огледа се у томе што се код првог типа, пре свега, може говорити о тврђави са основном војном функцијом. Град као утврђено насеље имао је развијену привреду у којој су развијене различите делатности. Испод бедема оваквих градова обично се разијао трг а уз њега и подграђе. По Дероку, под појмом град, некада се није подравумевало, као данас, једно велико уређено насеље, већ утврђење које је служило за одбрану једног насељеног места, обично управног центра једног краја –жупе. У таквим градовима је претежно становала војна посада, а остали су становали у подграђу, под заштитом града. Градовима са првенствено војним карактером, управљао је заповедник који је, према неким обавештењима, носио титулу челника или кефалије.

Остаци града Честина (castrum Chestyn, Chezthyn, Cseztin, Cheznek), налазе се око пет километара источно од варошице Груже, на брду Градини, изнад села Честина и ушћа Божанске реке у Честинску реку, леву притоку реке Груже. Град Честин се налазио  југозападно од града Борча и био је удаљен од њега око 20km. Име је највероватније добио по чести, густој шуми. На утврђењу нису вршени археолошки радови па се о његовој просторној структури могу дати доста уопштени подаци. Због оскудних остатака утврђења, контуре тврђаве могу се пратити само по конфигурацији земљишта. Услед прилагођавања земљишту, основа утврђења има облик неправилне елипсе, чије је дужа страна око 85 метара, оријентисана приближно по правцу запад-исток, а краћа страна, дугачка око 40 метара, у правцу север-југ.

На источном бедему, при врху падине, видљиви су остаци једне куле. Једноставна елипсаста основа честинског утврђења није била просторно подељена преградним зидовима. Његове зидине могле су да пруже заштиту најближем околном становништву приликом збегова. Кула је пружала сигурност кефалији и другим угледним личностима. Вероватно и није било потребе за изградњу јачег утврђења јер се Честин налазио на стратегијски повученом положају. Слична фортификацијска решења, са основом у облику неправилне елипсе и једном кулом,  јављају се више пута у гружанском и рудничком крају, у  Сребрници под Рудником, Јеринином Граду код Пајсијевића у Гружи и на Градини код Ђуревца на Руднику. Овакав тип мањих утврђења са елипсастим зидинама ојачаним једном кулом често је подизан јер је био једноставан за изградњу и пружао је ефикасну одбрану. Стрмо земљиште на падини брда Градине, условило је велику висинску разлику између нижих и виших делова градских бедема, особито између коте на којој је западни бедем и коте источног бедема са остацима куле.  Висинска разлика која имеђу западног и источног бедема износи око 40 метра, свакако је представљала отежавајућу околност за одбрану утврђења. Нема трагова који би указивали да је у утврђењу постојала црква или нека друга луксузнија грађевина, што указује да град није имао велики значај.

Феликс Каниц

О времену подизања града Честина нема вести у историјским изворима. Феликс Каниц сматра да је ово утврђење саграђено на античким остацима, али за ту претпоставку нема довољно убедљивих трагова. Расположиви писани извори о средњовековном Честину су јако оскудни, а ни у народним предањима није очувано сећање на овај град.

Најранији помен Честина налази се у натпису на оштећеном надгробном споменику непознатом властелину, у порти Богородичине цркве у селу Годачици. Богородичина црква у Годачици, у чијој порти је био сахрањен овај властелин, удаљена је само 10 километара од Честина. Властелин ће заувек остати непознат јер  је његово име било исписано на делу споменика који је оштећен. Из сачуваног дела натписа може се ишчитати да је непознати властелин владао Честином у време „великога жупана Алтомана и његовог сина Николе". Проучавајући овај драгоцени епиграфски споменик, Р. Станић је дошао до закључка да је он настао, највероватније око 1367. године.

Ова година се узима као највероватнија због тога што је тада Никола Алтомановић већ држао Рудник, и када је Алтоман, с обзиром на то  да се помиње у натпису, још могао да буде у животу. Код С. Ћирковића се појављује податак да је непознати властелин држао Честин 33 године. Овим се потврђује да је Честин настао раније од градозиданија које је спроводио кнез Лазар Хребељановић, и да је сигурно постојао у доба српског царства око 1334. године, у време када је непознати властелин преузео власт над утврђењем.

М. Шуица сматра да помен Николиног оца у овом натпису, може да значи да је Алтоман још увек могао бити жив, али би могао да означи и временски континуитет власти овог непознатог властелина над градом Честином, који се протезао за живота и жупана Алтомана и жупана Николе.  Одговор на питање зашто непознати властелин није сахрањен поред утврђења Честин којим је владао, него десетак километара даље, у селу Годачица, лежи у претпоставци  да се село Годачица налазило у његовом баштинском поседу, о чему би могла да посведочи мала територијална удаљеност Годачице од Честина.

угарски краљ Зигмунд

Честин је у новембру 1389. године освојио угарски краљ Жигмунд. У вези са тим освајањем, Честин се помиње у 9 повеља краља Жигмунда Луксембуршког и у једној повељи краљице Марије. Последњи помен Честина јавља се у повељи краља Жигмунда издатој 17. фебруара 1401. године, али тај помен је у вези са угарским освајањем Честина у новембру 1389. године. Највероватније је Честин порушен и спаљен у угарском освајању 1389. године. Након тога није обнављан и напуштен је јер у стратегијском погледу није био значајно упорште. У каснијим османлијским освајањима Србије и Груже нема помена Честина. Одсуство вести о Честину из периода османлијске власти иде у прилог претпоставци да је овај средњовековни град опустео 1389. године и није дочекао турско освајање.

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"