Warning: file_get_contents(https://graph.facebook.com/?id=http%3A%2F%2Fwww.lepasumadija.rs%2Fjoomla16%2Findex.php%2Ff-lj-n%2F245-fvc): failed to open stream: HTTP request failed! HTTP/1.1 403 Forbidden in /home/lepasuma/public_html/joomla16/plugins/content/fastsocialshare/fastsocialshare.php on line 173
Deljenje

 Историја и насељавање села Прилужја код Младеновца

 

ПРВИ ДЕО- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ И АТАР МЕЂУЛУЖЈА

ДЕО ДРУГИ- ПОСТАНАК И РАЗВОЈ МЕЂУЛУЖЈА

ТРЕЋИ ДЕО-ЛУБАРЕ НЕСТАЛЕ

ДЕО ЧЕТВРТИ- ДОСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИКА 

ДЕО ПЕТИ- СТАПАЊЕ У ПРИГРАДСКО НАСЕЉЕ

ДОДАТАК- о "Селтерс Бањи" и новинару Миољубу Узелцу


ПРВИ ДЕО- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ И АТАР МЕЂУЛУЖЈА

Кроз научни рад о селу Међулужје код Младеновца сагледавамо будућност шумадијских села која се непосредно ослањају на градове. На све што утиче у "утапање" села у градове, наспрам вредности које се занемарију и напуштају 

 

пише: профеор Сања Петковић

Међулужје припада општини Младеновац, која се налази у северном делу Шумадије. Село лежи на надморској висини од 146 м. Налази се југо-западно од града Младеновца на удаљености од 4 км, и 55 км југоисточно од Београда, под источним обронцима планине Космај. (презизне координате су 44º 24’ 33’’ СГШ и 20º 41’ 22’’ ИГД).

На ниском је развођу између Кубршнице у сливу Јасенице и Пештана у сливу Колубаре. Лежи у долини Пиносавске површи, која је састављена од пескова и песковитих глина хоризонталних слојева. Пиносавска површ се пружа широким појасом дуж долине Великог Луга, правца северозапад-југоисток. Дно Луга је широко, а стране благе и на њима се јављају плиоцени пескови. У алувијалној је равни између Великог Луга, Јабланице и Милатовице.
Кроз село протиче река Јабланица, притока Великог луга, који се улива у Велику Мораву и одваја Подунавље од Шумадије.

 

фото: Положај села Међулужја у Србији 

Насеље има површину од 1507 ха, од чега је 1306 ха обрадиво, од тога је 355 ха земљишта уређено комасацијом и хидромелиорацијом на подручју река Луг и Милатовица. Младеновац је једна од ретких општина која је на више од 2500 ха обавила ове процесе. Међутим површина се све више смањује због изградње стамбених насеља.
Има укупно 4034 парцеле, од тога је у приватној својини 3370, у државној 218, у друштвеној 85 и у заједничкој својини је 1 парцела. Укупан број објеката је 476, од чега већину чине стамбени објекти 428, затим помоћни објекти 24 и остали објекти 24. У Међулужју постоји 1625 домаћинстава.
Под њивама је 1042 хектара, воћњацима 64 , виноградима шест, ливадама 52., пашњацима три и под шумама је 71 хектар.

фото: Положај села Међулужја у Србији 2

Село има плодне оранице, развијено је ратарство, гајење житарица, воћарство и виноградарство.

Имања су на местима: Алинце, Куса, Јаруга, Гај, Пањеви, Бела Клада, Сековиште, Мало Поље, Јазбине, Велико Поље, Топољак, Баване, Свинчине, Дреновачко Брдо, Леска, Саставке и Клисура.

Утрина је био простор где је некада пасла стока. Остало је записано да је својевремено село  тражило да се Утрина прода како би се обезбедио део средстава за изградњу школе. Продаја није могла да се изврши без одобрења власти, јер се водило рачуна да стока не буде угрожена у паши. Одбор је одговорио да стока неће бити угрожена у паши, те је простор Утрине продат. Према казивању најстаријих и нешто млађих житеља села Међулужја Филипа Филиповић , Миливоја Т. Урошевић,  Миладина-Царе Илића, Чедомир Павловић ,  М. Милосава-Миже Бујагић и Зорке Завишић, простор Утрине је био на северозападној страни села и граничио се са се са севера Пантић путем, са југа школским путем, са запада садашњим путем за Крагујевац, а са истока путем који дели Утрину од имања породице Пантић. Тај простор је продат сељанима села Међулужја и другима који су се јавили као купци.

ВОДА СЕ ПИЛА ИЗ БУНАРА

фото: сеоски бунар

Године 1996. су извршена хидролошка истраживања на изворишту Међулужје у долини Луга. Ова истраживања су открила да је на десној долинској страни Луга артешка издан од практичног значаја, иако је дубина бунара на 70 м. Два експлоатациона бунара укупног су капацитета 10 л/с. Они су повремено укључени у водоводну мрежу због смањеног капацитета и издашности. У селу постоји и извор воде ’’Стројинац’’ , који користе само становници Међулужја и није од већег значаја. На извору Стројинац је подигнута чесма 1932. год. Има још неколико напуштених извора, нпр. Глог и Локвица. Око тих извора се некада налазила утрина-простор где је пасла стока. Становници су и раније користили углавном воду са бунара јер је мали број извора


 

ДЕО ДРУГИ- ПОСТАНАК И РАЗВОЈ МЕЂУЛУЖЈА

У прошлости се простирало између река Велики и Мали Луг и Милатовице. На том подручју су се налазиле густе шуме (лугови), које је становништво крчило и ту се насељавало. Данас Међулужје по административној подели, почиње од улице Паје Јовановића, Жоканског пута и улице мали пролаз који су граница, па све до села Јагњила, Марковца и Пружатовца.

 

Повољан положај села у долини река са плодним земљиштем утицао је да се становништво ту насељава од најстаријих времена. Такође на досељавање становништва је утицао ’’Цариградски пут’’ и железничка пруга Младеновац-Аранђеловац-Лазаревац 1902. год која је пролазила кроз северни део села поред извора Стројинац.

фото: пруга уског колосека у Младеновцу

У почетку развоја Младеновца, када је насеље имало станичну функцију 1895.године, железничка станица се звала Међулужје, и налазила се у центру града поред које је изграђена механа ’’Космај’’.

Крајем старијег гвозденог доба, између V и IV века пне. нађени су остаци трачких и илирских племена. То потврђују налази на локалитету Козарице у Међулужју. Насеља млађег гвозденог доба једним делом остају на истом месту, а делом су померена непосредно уз водене токове.

Богата археолошка налазишта

На локалитету Јабланица, први предмети су пронађени приликом земљаног откопа на изградњи пруге Младеновац-Мисача. То је подстакло проф. Милоја Васића да извrши археолошка ископавања 1900. год.

професор Милоје Васић (1869-1956)

На површини од 84 м2, нашао је 83 целе или фрагментоване глинене статуе, од којих је 60 са приказаним људским телом, 8 животињских, а остале је сврстао у украсне предмете. Предпоставља се да их има још много, на површини коју покрива археолошко насеље Јабланица. Материјал са овог ископавања је страдао у I Св. рату. Значајна је новооткривена позиција са северне стране Васићеве Јабланице, која обухвата зараван површине 20-ак ари. На основу прикупљених археолошких налаза и података, предпоставља се да се на овом издвојеном простору налазе објекти културног карактера, вероватно светилишта. На основу истраживања Јабланица је опредељена у фазу Винча Плочник I и II. која припада финалном неолиту и траје од 3800-3200 год. пне. Јабланица припада кругу насеља која чине језгро примарних центара винчанске културе у српском Подунављу. Неолитско насеље заузима површину од око 50 ха, и сигурно је у том времену била једна од европских метропола. Због угрожености налазишта развојем савременог насеља Завод за заштиту споменика културе града Београда у сарадњи са музејом Младеновца, обавио је 1996. год мања сондажна искпавања. Она су имала за циљ да се добију нови подаци и техничка документација да би се Јабланица прогласила за културно добро.

Археолошки је слабо истражено подручје иако је први локалитет, Јабланица, истражен још 1900.год. На основу резултата ископавања Велибора Катића 1980-1988, уске области између доњег тока Јабланице и Милатовице и ушћа у реку Луг, издвојена су праисторијска налазишта. То су:

1.Локалитет Дреновац- налази се око 100м источно од потеза Јазбине. На основу керамике насеље се може сврстати у бронзано доба.
2. Локалитет Дреновац-Кртичњак
3. Локалитет Јабланица И- језгро насеља налази се на заравни, која се са југа спушта ка потоку Јабланица. Знатан део насеља се пружа ка с-з, али границе се не могу одредити јер на том месту је данас центар села, а савремена изградња прети да прекрије цео локалитет.
4. Локалитет Јабланица II-на парцели Будимира Видаковића, у подножју падине оријентисане ка југу, налази се мања зараван. На површини 20џ50м нађена је већа количина углачане керамике, коштане и камене алатке и фрагментоване статуете. Од насеља на локалитету Јабланица И, издваја се позицијом и керамиком далеко квалитетније израде.
5. Локалитет Јабланица-Рт-северно од старе трасе пруге Младеновац-Аранђеловац ка Рт-у. Ту се налазе трагови грубе керамике,
6. Локалитет Јасењар- са с-з стране платоа Крушкар. Запажају се ситни одломци грубе праисторијске керамике мрке и црне боје.
7. Локалитет Крушкар-Трнава- смештен је на заравни која личи на острво, јер је окружена мочварним земљиштем. У близини Милатовице, нађена је керамика старијег гвозденог доба.
8. Локалитет Пушкаревац- изнад истоименог извора на парцели Бујагић Илије. Поред керамике је нђено неколико камених алатки- секире и ножићи.
9. Локалитет Рт- са источне стране код ушћа Јабланице. Поред керамике, нађена је наруквица од двоструке бронзане жице.
10. Локалитет Свињчине-Пушкаревац- локалитет је на око 500м источно од извора Пушкаревац.

11. Локалитет Сековиште- на благој падини ка реци Милатовици. Пронађени су одломци грубе керамике црвене и сивомрке боје.

Од Римљана до модерног насеља

Постојање насеља на овом подручју утврђено је и за доба Римљана. О томе сведоче бројни налази разних предмета од керамике и метала (сабље, мачеви,новац и сл.), који такође упућују на живот становника на овом подручју.

Северно од Међулижја је Селиште, где је по народном предању некада било село. Прича се да су из овог старог села, становници морали бежати од турског зулума и склонили се на данашње место ’’међу густе лугове’’ по којима је село добило име.

Први писани подаци, који су коришћени за писање о насељавању, су од 1528.год и трају до 1560.год. У овом периоду од 32 године повремено се јављало Међулужје и то 1528. год са 14 кућа, 1530. год са једном кућом, 1536. год са 5 кућа и 1560 са три куће.

На карти из доба аустријске окупације 1718-1739.год. забележено је село ’’Медиаласцх’’, и касније се ово насеље стално помиње , али се не зна каква је била густина насељености.

У првим деценијама 19. в ека помиње се Међулужје, које је 1818.год имало 24 куће, 1822.год. 25 кућа и тада је припадало Вићентијевој кнежевини, а 1846.год 48 кућа и припадало је космајском срезу. Године 1863.вршен је поис становништва и утврђено да у селу има 68 кућа са 421 становника. Прма поису из 1921.год. село је имало 160 кућа са 819 становника.

Овако повећано насеље је развило жељу и створило услове за отварање школе, јер се појавила сигурност сталног настањивања на овим теренима.

До 1902. год. Међулужје је чинило заједно са Младеновцем, селом Младеновцем и селом Малом Врбицом једну општину, и тада се одвојило и формирало засебну општину.

Међулужани су учествовали у свим ратовима који су вођени ради ослобођења, можда и у Косовском боју, мада о томе нема ништа записано. Становници овог насеља учествовали су у свим бојевима за своје ослобођење. Нема података о томе ко је учествовао и погинуо у Првом и Другом српском устанку против Турака, али има података који су становници Међулужја погинули у ратовима почев од 1876. год. 

Село се данас утапа у градско подручје, а све улице су асфалтиране и нумерисане. Електрификација је спроведена 1953. год. , телефон је уведен 1984. године., многа домаћинства су прикључена на гасоводну мрежу 1990. год., а улична расвета је постављена 2000. год.

фото: Међуложје данас

Кроз село пролазе две линије градског превоза. Постоје бројни поласци локалног ауто-превозника ’’Ласте’’, који иду ка Међулужју, или ка удаљенијим селима, па се Међулужје налази у ’’пролазу’’.

Услед добре саобраћајне повезаности, и близине граду, данас су најучесталије дневне миграције, а затим недељне, узроци кретања су посао и школовање. Најчешће путују у Младеновац, Београд, Сопот итд. Постоји известан број становника који се налази на привременом раду у инострнству.

Налазећи се вековима у средишту важних саобраћајница, као и политичком интересу великих сила, ова област доживљава периоде великих масовних миграција. Ипак, сви становници живећи дуже од једног века у истим геополитичким, економским и друштвеним условима, временом, комбинацијом различитих културних утицаја, створили су нов културни тип- Космајски тип.

 ПОВРАТАК НА ВРХ |


 

ТРЕЋИ ДЕО-ЛУБАРЕ НЕСТАЛЕ

Међулужје данас припада групи шумадијских насеља. Због близине граду, и тиме велике повезаности са градом, село поприма одлике приградског насеља.

 

Равничарско је насељеље, збијеног типа. Нема подела на засеоке, већ крајеви носе имена по фамилијама које су ту настањене. Село није плански грађено, већ се становништво спонтано насељавало поред важнијих путева. Раније је било ређе насељено, куће су биле груписане по засеоцима. Касније, услед бројних досељавања, број становника је порастао, и дошло је до ушоравања. Куће су данас густо концентрисане. Становништво се населило поред главног и споредних путева. 

Кроз западни део села пролази регионални пут Београд – Крагујевац, у прошлости познат као ’’Цариградски пут’’. У Јазбинама је ’’Џидовско Гробље’’, у којем се приликом копања налазе камене плоче.

фото: кућа "лубара"

Као најстарији тип кућа помињу се лубаре, које су грађене од брвана или чатме, а лубом су биле покривене. Димњака није било. У току сталних покрета и бежања, подизали су врло примитивне станове, на које се и данас очувала успомена. Данас нема, или су сасвим ретке куће покривене сламом, кровином или шиндром. Уколико су се очувале, обично су споредне зграде. Некада готово једина, брвнара шиндралија се данас потпуно изгубила. У колико је има, служи као споредна зграда и обично је ћерамидом покривена. Очувала се само успомена на брвнаре са шиндраним кровом ’’на једанаест катова’’. Шиндралије су биле махом једнодељне, касније се уз кућу додавала и соба. Кућа је имала двоја наспрамна врата, што је данас редак случај, данас се ретко виђају полу-брвнаре и полу-чатмаре. Затим су се градиле ’’кованице’’, од ћерпића и печене цигле или камена. Код кованица је темељ од камена, а зидови од греда и летава, између којих се ставља блато, а и споља и изнутра се такође облепе блатом. Сматрају их као врло издржљиве и топлије од осталих, и мањи су трошкови око њиховог грађења. Богатији су градили од цигле или од камена. Све су покривене циглом, ређе црепом.
Данас се куће граде од савременог грађевинског материјала. 


фото: помоћни објекти кућа у Прилужју 

 

Око куће је двориште (авлија), ограђена летвом (тарабом). Пре тога је двориште било ограђено врљикама. Кућа је обично у средини дворишта, а око ње споредне зграде: млекар, качара, кошара (штала), кош, амбар, казаница, вајети, хлебна пећ и кокошар. У дворишту је башта са цвећем. Изван дворишта и даље од куће су штала и кошара за стоку.

фото: помоћни објекти у авлији у Међулужју

Најчешћи је случај да кућа има кујну и једну гостињску собу. Иначе било је кућа са више соба, од којих је једна ’’гостињска’’ са дугачким столом и клупама за госте и са једним или два лепо намештена кревета. Било је сиромашних породица, које су имале кућу са само једном просторијом (’’кућу’’).
Касније су се градиле куће које имају трем.

 

 фото: Старе куће у селу 

  

 

фото: старе куће у Међулужју
 


ДЕО ЧЕТВРТИ- ДОСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИКА 

Становништво се насељавало из Херцеговине, Црне Горе, Косова, Сјенице и Бјелопавлића.
Сматра се да је најстарија породица Месаровић, чији је прадеда, са четири брата дошао из Сјенице, али се у Међулужју задржао само један док су се остала четворица одселила.

За ово подручје карактеристичне су бројне миграције, било је доста досељавања, а такође и одсељавања, па се може рећи да су сви становници били у краћем и у дужем проласку кроз овај крај. Миграције су углавном узроковане ратовима.

фото: Мештани Међулужја на Литијама

Несигурност и страх од освете, немири, буне и устанци изазвали су покрете становништва, поред овог главног, повод кретању становништва су и економски мотиви
Под најездом Турака, становништво је бежало и то је утицало на смањење броја становника. Последњи догађаји који су условили привремено исељавање били су аустро-турски ратови и пропаст Србије 1813. год. После устанака, повољнији услови за живот и плодна земља утицали су на насељавање ових крајева.

Долазак из свих српских крајева
Најјача је Динарска струја (14 родова и 78 кућа). Већину чине динарски досељеници, који су долазили кроз сва времена струјања и миграција. Највише их има из Сјенице, Херцеговине и Црногорских брда. Затим следе Косовско – Метохијска (2 рода и 20 кућа) и Вардарско – Моравска струја (1 род и 9 кућа).
У најстарије досељенике спада знатан део родова, који су у област дошли из динарских и косовско – метохјских области. Млађи су досељеници који су долазили после Другог Устанака. Њихово досељавање се продужило скоро до данас.

фото: досељавање из Херцеговине

Становништво се насељавало из Херцеговине, Црне Горе, Косова, Сјенице и Бјелопавлића.
Сматра се да је најстарија породица Месаровић, чији је прадеда, са четири брата дошао из Сјенице, али се у Међулужју задржао само један док су се остала четворица одселила. У старе родове убрајају се и Блажићи (Филиповићи, Јанићијевићи), 14 кућа (славе Св. Стевана). Раније су се презивали Гојковићи. Дошли су из Кораћице. Остали родови су: Петровићи (Урошевићи, Илићи, Марковићи ) 15 кућа (Св. Никола), зову их Гузоњићи, и овај им је надимак од давнина. Преци су им дошли из Херцеговине, по другима су дошли из Железника (врачарски срез), а имају рођаке у Рудовцима (колубарски срез) и у Жабарима. Бујагићи 7 кућа (Св. Никола), прадед Илија је дошао из Кнића. Максимовићи (Илићи, Завишићи) 6 кућа (Св. Илија), преци су им дошли из Богмиловића у Црној Гори. Мировићи 6 кућа (Св. Петка). Они су дошли из Винића у Црној Гори. Јолићи (Јовановићи, Крстићи, Степановићи, Радојкојевићи, Спасојевићи, Петровићи) 18 кућа (Св. Лука) су из Никшићке Жупе. Павловићи 6 кућа (Св.Андреја) су из ’’Старе Србије’’. Обрадовићи 4 куће (Св. Никола), дошли су из Неменикућа (од Обрадовића). Гајићи 3 куће (Св. Никола), њихови су дошли из Божурње (Јасеница). Драгићевићи 2 куће (Архангеловдан). Димитријевићи 9 кућа (Св. Ђурђиц), дошли су ’’од Мораве’’. Димитријевић 1 кућа (Арханђеловдан). Танасијевићи 3 куће (Св. Никола) су из Корита (између Пештера и Бихора). Маркићевић 1 кућа дошао из Кустака (Јасеница) у кућу Јолића. Лазаревићи 2 куће (Св. Илија), њихов деда је дошао из Бјелопавлића. Арсић 1 кућа (Св. Мрата), непознато порекло. Лукић 1 кућа (Св. Никола). Дикановићи (Јелићи, Марићи) 4 куће (Св. Никола), пореклом из Херцеговине. Стара је и породица Грбић, а Никола Грбић подигао је чесму "Стројинац" коју помињемо у делу о изворима села.
Има Рома: Петровићи, Марковићи, Стевановићи и Алексићи (Св. Никола), дошли из Бање (Јасеница), Симићи (Св. Никола), дошли из Лисовића и Стојановићи (Петковица).

Миграције са Космета повећаке број мештана

У новије време, у последњих 50 година, велики број становника се доселио из околине Пирота, Бабушнице, Црне Траве, Призрена и других делова Косова.
Као последица ратова у Хрватској и Босни велики је број избеглих лица, такође у Међулужју постоји велики број расељених лица са Косова и Метохије који су углавном нашли уточиште нашли уточиште код својих рођака.

Од знаменитих личности села истакли су се: Никола Танасијевић који је био водник и због својих заслуга у рату био одликован Карађорђевом звездом, Филипа Гаврила Милоје Милојевић , који је био начелник српске војске под књазом Милошем, Милан Илић - јавни тужилац за град Београд.

фото: попис из 2002- 2359 становника  

По попису из 2002. год село је имало 2359 становника и 770 домаћинстава, у односу на 1961. год. због досељавања становништва прираштај је увећан и има позитиван тренд.
Просечна старост становништва је 37.6 година, мушкараца је 37, а жена 38.3 године. Домаћинства имају у просеку 3.16 чланова.


ДЕО ПЕТИ- СТАПАЊЕ У ПРИГРАДСКО НАСЕЉЕ

Од пољопривредних грана у Међулужју се баве : ратарством, повртарством, сточарством, воћарством и виноградарством. Оранице су плодне, обрада земљишта се заснива на високом степену механизације и агротехнике па су и приноси добри

Највише се гаје: пшеница, кукуруз, јечам, овас, шећерна репа, а од повртарских култура: парадајз, купус, шаргарепа, грашак, пасуљ, паприка, лук, цвекла, зелена салата итд. Од воћа нарочито успевају јабуке, шљиве и крушке, али и вишње и трешње, ораси, лешници, брескве итд. Сточарство је одувек било развијено и највише се узгајају свиње, овце и говеда, као и живина. Међулужје нема своју пијацу, већ се наведени производи, поред још млека, меса и јаја износе на пијацу у граду и продају.
Међулужје је у интензивној изградњи, посебно малих производних предузећа и радњи, то утиче да се лик села мења из године у годину.

 

фото: Литија код записа у Међулужју

Село нема великих манифестација, сем прослављања дана школе, школске славе Светог Саве, Божића, Ускрса, славе села Спасовдана, када се мештани тога дана окупљају око четири записа (дрвета) где се чита молитва и чашћавају сви посетиоци од стране домаћина на чијем се имању дрво налази.

Изргадња цркве светог Јоаникија и Ане

аутор фотографије: Благоје Митрашиновић

 Међулужје дуго није имало  своју цркву, већ се она налазила у засеоку Црквине и заједничка је за ова два села, као и за села Марковац, Пружатовац, Стојник. Поред цркве постоји споменик Деспоту Стефану Лазаревићу (постављен 28. јуна 1427. год. од Студеничког мермера) који је умро у међулушким ливадама по повратку из лова са Космаја. Изградња цркве у Међулужју, посвећена Св. Јоакиму и Ани је већ скоро завршена. Црква се налази у западном делу села, поред регионалног пута Београд- Крагујевац. Изградња је започета 2004. год.

фото: Црква светог Јоаникија и Ане у Међулужју

 

У центру села је подигнут споменик погинулим међулужанима у ратовима од 1912-1945. год.
Налази се испред Дома културе, истовремено и месне заједнице, а ту се налази и амбуланта. У непосредној близини зграде Дома се налази фудбалски терен међулушког клуба ’’Напредак’’.


фото: Споменик Међулужанима
погинулим у ратовима 1912-1945 год.

Жеља и услови за отварање школе се јављају, настају када се појавила сигурност сталног настањивања на овим теренима. Жеља за школовањем деце се види по томе што је било школоване деце рођене 1842, 1868, 1875. год. која су учила у школама суседних села, где је школе било , или је било приватно школовање и у самом селу које се обављало по кућама. Постоји писани документ од 19. маја 1893. год. који је био писана жеља Министарству просвете у Београду да се дозволи изградња зграде за школу. Дозвола је добијена, средства су обезбеђена од сељана и продајом утрине, па је школа изграђена 1893. год. Школа у Младеновцу је основана 1902. год. , тако да деца више нису морала да одлазе у Село Младеновац , где је дотле била заједничка школа за оба насеља. Тако је добијањем школске зграде у Међулужју, која се састојала од једне учионице, канцеларије и једнособног стана за учитеља, решено питање школовања деце. 

 
фото: Основна школа ’’Коста Ђукић’’

Временом је таква школа постала тесна па се приступило 1928. год. проширењу учионичког простора доградњом још једне учионице. С обзиром на прелазак на осмогодишње школовање деца од петог до осмог разреда су ишла у школу у Младеновац, за разреде од V-IV настава се обавља у досадашњим просторијама, које су преуређене.

Занати нестају 

У селу су некада постојали: котари, ковачи, столари, ти занати су временом нестали. У Међулужју има и данас ливаца, који се тиме баве око девет деценија.

Наум Анастасијевић је прво држао млин у Међулужју, па се преселио у Младеновац због прометнијег места, које је обећавало бољу зараду.

фото: Наум Анастасијевић

Од приватних предузећа истичу се: ’’Ударник’’ за радове у нискоградњи:путеви, водовод и канлизација.; ’’Војиновић комерц’’ стовариште грађевинског материјала; ’’Божа искра’’ електросервис; ’’Арсић’’ инкубаторска станица, највећи произвођач пилића у Шумадији; ’’Пашалић Ватрометал’’ за производњу гасне опреме и средстава; итд.

Уз регионални пут Београд -Крагујевац налазе се ресторани : ’’Капија Младеновца’’,’’Панорама’’, ’’Трен’’, ’’Гранд’’, мотел ’’Александар’’ и мотел ’’Војиновић’’.

фото: мотел "Војновић"

Пошто је Међулужје врло близу града, мештани су претежно у радном односу па се тиме и социјални састав становништва разликује од других села удаљених од града. Углавном је примарна делатност становништва овог села рад у друштвеним и приватним предузећима, а секундарна бављење неком пољопривредном делатношћу. Све мањи број становника се бави пољоиприврадом. Због близине граду Младеновцу, све већи део становништва је запослен у прерађивачкој индустрији, трговини, образовању, здравственим установама, грађевинарству, угоститељству итд. Услед тога Међулужје све више поприма одлике приградског насеља. 


ДОДАТАК

Репортажа о настанку „Селтерс бање“ у Међулужју (дневни лист „Блиц“)


 ВОДА КОЈА ЈЕ ОТЕКЛА У СВЕТ

Добио сам од браће Атанасијевић захтев да испитам да ли је вода коју су нашли на крају села Међулужја исправна за појење стоке, пише хемичар Марко Леко у извештају из 1898. Резултати анализе све су изненадили: пронађена вода била је једна од најквалитетнијих у свету.

пише:  Бранислав Кривокапић

фото: "Селтер бања" некада

Да је великан српске науке у праву, потврдиле су светске изложбе у Бриселу и Лондону на којима је вода названа “српски селтерс” освојила прве награде. А за све су “криви” браћа Ђорђе и Наум Атанасијевић, свињарски трговци који су 1893. у Међулужју, на простору данашње Селтерс бање, купили земљу с намером да ту направе оборе за узгој свиња. А свињама је била потребна вода, па браћа реше да избуше бунар и за ту работу ангажују Мијаила Живојиновића из Кораћице који је, три године раније, трагајући за угљем, открио Кораћичку бању. И док је талични Мијаило сврдлима с коњском вучом пробијао слојеве песка, угља и камена, са дубине од око 270 метара покуљала је вода, на жалост браће Атанасијевић, сасвим непогодна за појење свиња.

КЕРАМИЧКЕ ЧУТУРЕ

Причу о настанку бање Селтерс Миољуб Узелац, новинар недељника “Печат”, запослен у Телекому Србија, објавио је у књизи “Младеновачке варошарије” продатој у више од 500 примерака, што је, кажу, рекорд Младе­новца.

По Миољубовом писанију тадашњи управник Државне хемијске лабораторије Марко Леко, човек чије име носи извор на Паланачком кисељаку, установио да је пронађена топла и слана минерална вода по саставу најсличнија водама немачких бања Емс и Селтерс (бања између Келна и Франкфурта коју помиње Толстој у роману “Ана Карењина”).

Како се нико није потрудио да води из Међулужја додели име, стручна јавност ју је називала – “српски емс” и “српски селтерс”, да би временом превагнуо други назив, па је и младеновачкој бањи остало име Селтерс. Флаширање ове воде одобрено је 1906. и она је с етикетом на којој је писало “српски селтерс” продавана у целој Европи. Претпоставља се да је захваљујући “селтерс” води зачета и прва керамичка индустрија у Младеновцу, пошто је вода најпре пакована у чутуре од керамике.

фото: директор Томислав Малишић (1938-2018)

Дугогодишњи директор бање, примарујус Тома Малишић, рекао је у једном је интервјуу да је прве папире о “селтерс” води и прве чутуре пронашао у Немачкој, а не у Југославији. Иначе, флаширана верзија немачке близнакиње воде “селтерс” и данас се продаје по Европи, иако је по саставу слабија од наше.

БАЊА ВЕЋА ОД ВАРОШИ

Развој младеновачке бање везан је за име др Ставре Атанасијевића, сина Ђорђа Атанасијевића, школованог на Сорбони, који се по повратку са студија медицине сасвим посветио Селтерс бањи. Прво је саграђена хотел-вила са тридесет соба, а потом здање с купатилима и терапијским кадама, ресторан, куглана. Хотел је брзо стекао угледне госте међу којима су били српски патријарх Димитрије, индустријалац Бајлони, дворске даме краљице Наталије...

фото: Ђорђе и Ставра Атанасијевић

Први светски рат прекинуо је све активности бање, а др Ставра као лекар пролази Албанију и Солунски фронт. Кад се рат завршио, оженио се с Даницом, кћерком угледног београдског трговца и посланика Давида Симића, и настанио у њеној породичној кући у Карађорђевој улици у Београду. Након што је у Паризу завршио курс из гинекологије, др Ставра продаје млин у Аранђеловцу и концесије у рудницима Мисача и Орашац и наставља улагања у Селтерс. Године 1922. бања је имала 2.200 гостију, више него што је варош имала становника. А варошани су воду точили с чесме и за један литар су плаћали један динар. Воду је, према сведочењу суграђана која је записао Миољуб Узелац, наплаћивао чика Ташко, који је крај чесме имао своје асталче, док су поред купатила дежурали баба Трпа и деда Вића, прали су каде, ложили казан и подгревали воду за купање.

У ЗАТВОР ЗБОГ МАРКСА

Тих година за Селтерс су се интересовали Французи који су хтели да изграде велику бању, али др Ставра није желео да је прода. А онда су кренуле војске.

Почетком 1941. године у вилу су се уселили Немци и, плашећи се “бандита”, одмах посекли шуму, а повише виле направили своје гробље које су партизани после ослобођења поравнали тенковима.

фото: др Ставра Атанасијевић (1882-1965)

Прве године окупације једна се служавка “спанђала” с окупаторским војником. То се др Ставри није свидело, па ју је отпустио провоцирајући тиме немачког заповедника да нареди претрес у његовом стану и пронађе разлог за хапшење. Била је то једна Марксова књига његовог сина, студента Ђорђа, па обојица завршише у затвору код Вујковића и шефа специјалне полиције Божидара Бећаревића. До слободе су стигли уз помоћ мита, али у бању се више нису враћали.

По ослобођењу у хотел-вилу су ушли партизани који су ту боравили до јесени 1945. Те године Селтерс је био сабирни центар за прикупљање војске за Сремски фронт. После рата бања споро оживљава. Хотел је реновиран тек 1955, поправљен је базен, обновљена су купатила, а на месту старе чесме направљено је точилиште са спомен-плочом погинулим у рату 1941-1945. Нови хотел изграђен је 1986. када бањски комплекс поприма данашњи изглед.

КРЦУН И ЧАБИ ЧЕКЕР

С посебном дозом сентименталности Узелац пише о збивањима у бањи из периода свог детињства и младости. Било је то време недељних породичних излета на Селтерс, ужине на трави међу јоргованима, уз обавезну минералну воду. Кафана у бањи убрзо је постала центар забаве у вароши. Памти се гостовање Ђорђа Марјановића 1958, а већ наредне године инсталиран је први џубокс и Селтерс бањом се по цео дан орио глас Чабија Чекера. Упоредо с њим, Селтер су, тајно или јавно, посећивали Крцун Пенезић, Лека Ранковић, Михаило Швабић...

фото: Спомен плоча из 1953

За то време др Ставра Атанасијевић, коме је после рата саопштено да Селтерс више није његов, као и куће у Балканској и Улици Кнеза Милоша у Београду, наставио је приватну лекарску праксу у Младеновцу у две изнајмљене собе где је и становао с фамилијом. По укидању приватне праксе, све до 1959. радио је у Дому здравља као лекар опште праксе. Када је отишао у пензију, колеге су му направиле опроштајну вечеру у кафани “Кораћица”. Тих година, пише Миољуб Узелац, Младеновчани су виђали остарелог доктора Ставру како шета главном улицом, долази до надвожњака који води ка његовом Селтерсу и ту се окреће назад. Даље није желео да иде.

Преминуо је у Београду 1965, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници таста Давида Симића. Гробница је била једино што му нису одузели. 


Новинар Миољуб Узелац , најзаслужнији прегалник и хроничар Младеновца

 фото: новинар Миољуб Узелац 

Новинар који је најзаслужнији за многе чињенице о месту Међулужје и чување архиве о старом Младеновцу је Миољуб Узелац. Миољуб је рођен у Младеновцу 1948. у Црквеној улици, а као мали становао је дворишту поред Вардарца и затим у старој кући са великим двориштем где је данас Мирћића радња (Србијанка). Детињство и младост педесетих и шесдесетих година провео је као и остали дечаци тог времена - лопта, кликери, базен, санкање, шах, стрипови.., али и библиотека. Вероватно је био највернији читалац младеновачке библиотеке десетак година, у својим младим годинама када је то највише требало. Године 1959. сели се на периферијско Дедиње, које се тада још није тако звало, где је и данас познат код староседелаца са надимком Узе. По завршетку Техничке школе, за коју се определио јер му је била најближа, уписао је факултет али уместо да озбиљно студира дуго је беспослен глуварио на улици са екипом вршњака (Мајк, Асим, Цујкин, Белић, Влада,.), док није отишао у војску. Одмах по повратку из војске десила му се једногодишња студентска турнеја по Канади и Југославији, после које се опет вратио улици. Поред лопте, књига и уличарења имао је још један велики хоби - рок музику, баш у то време велике инвазије британског рокенрола (Битлси, Стонси.), па је тако основао први рок-бенд у вароши (Hush) који је трајао само једно лето. Након пар година, на кукњаву мајке, у месец дана искуца сто молби за посао и тако буде примљен у Искру Крањ - представништво Београд, после IBM теста од шест сати. Није прошло ни пар месеци, захваљујући познавању енглеског, већ се нашао на шестомесечној специјализацији у Белгији. По повратку из Антњерпена аргатовао је као специјалиста за компјутере телефонских централа Метацонта 10ц по целој Југославији десет година. Када је тај тип телефонске централе дошао у Младеновац, одлучио је да се врати у родни град и запосли у Телекому. На поду празне сале у Пошти исцртао је распоред ормана централе и одредио место где ће да седи следећих пар деценија :). Никада га није интересовала политика, али када су почели грађански протести 1997. прикључио се демонстрацијама против власти. У 55 дана протеста доводио је на плато општине познате глумце, писце, дисиденте, опозиционаре.., који су били главна тачка вечери у том најдужем јавном пефомансу у историји нашег града. По затварању протеста стајао је на платоу са будућим председником општине и упитао га зашто му лист Печат има тако мало страна. "Нема ко да пише", био је његов одговор.

"Ако нема ко, ево ја ћу", рекао је и тако је све почело. У следећих десетак година у младеновачком недељнику "Печат" исписао је две велике серије чланака "Младеновачке варошарије" и "Познати Младеновчани" (две историје Младеновца, прва кроз описе старих кућа и друга кроз описе знаменитих личности), од којих су настале истоимене књиге и три изложбе, једна у Младеновцу (на дан општине 2006) и две у Београду. По гашењу "Печата" остала му је огромна хрпа фотографија и текстова и тако је настала фб-страница "Младеновчани", с првобитним мотивом "да све то не пропадне".

Временом страница 'Младеновчани' је кроз тридесетак албума обухватила скоро све аспекте живота наше вароши, и како кажу админи "тако да је постала најбољи портал једног места на Балкану (бар) ", увек са девизом - "Лепша страна Младеновца".


Извори података: 1.http//sr.wikipedia.org. 2.http//www.maps, weathers and airports


Литература:
1. Бујагић Д. Жарко (1993): Сто година школе у Међулужју, Графика, Младеновац
2. Глишић Радослав (2002): Јасеница, Графика, Младеновац
3. Душан Стојковић (2003): Хук душе, Космајтурист, Младеновац
4. Дробњаковић М. Боривоје (2004): Космај,ко смо ми космајци, Гео, Младеновац
5. Дробњаковић М. Боривоје, Летописи општина Подунавске области
6. Кумар Жељко: Младеновац- Антропогеографска испитивања
7. Статистички годишњак, Катастар Младеновац


 (крај)


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"