Deljenje

 

Млада Хелена Перишић из Крагујевца више него успешно бави се радом са коњима

 

ТЕРАПИЈЕ СА ДЕЦОМ СУ ЗАНЕМАРЕНЕ

 

Иако има тек 17 година, Хелена иза себе има велико искуство у раду са коњима, као и са децом ометеном у развоју. Сматра да је ова терапија неоправдано занемарена. Члан је Коњичког кулба „Шумадинац“ из Кутлова



- Одувек ме је фасцинирао рад са децом са сметњама у развоју. Коњи преносе толико позитивне енергије, мира и спокоја. Доживела сам, да у тренутку када сам на коња попела дете које муца од рођења, почне да говори сасвим нормално. Сећам се и прве реченице, 'Како се зове овај 'њи'? .Мајка је одмах почела да плаче од среће, а ја се никада нисам осећала поносније - препричава своје прво искуство у раду са децом ометеном у развоју Хелена Перишић, ученица треће године крагујевачке Гимназије.



 Према њеним речима „деца се потпуно препусте коњима и дозвољавају им да они буду њихове ноге“.

 - Не можете да схватите колико људи који немају способност померања удова, не могу да говоре или чују, више разумеју говор животиње. Жао ми је што Србија није свесна моћи терапије са коњима. Циљ ми је да са својим клубом реализујем програм коњске терапије. Људима треба отворити свест о снази те љубави - каже ова млада Крагујевчанка која се већ четири године бави коњима. Радила је све од најахивања коња до терапеутског јахања са децом са сметњама у развоју. Један је од оснивача спортског коњичког клуба "Шумадинац" који за циљ има очување коњичког спорта у Шумадији и Србији.



 

- Не такмичим се, нити планирам да то радим, јер уживање проналазим у раду са коњима са земље, јахање ми није приоритет. Мислим да коњ није створен за масу људи која ће га гледати са трибинам, док је окован жвалом и на команду бола извија мишиће на затражен начин. Рад са коњима је за мене конекција коју створим са животињом на менталном нивоу. Залажем се за такозвани „natural horsemanship“, односно рад са коњем без икаквих помагала. Само коњ, ја, природа и наша конекција. Није сваки коњ за свакога, не зна сваки коњар да говори са сваким коњем - прича у даху Хелена.

 Њена мама каже „да када се родила, прво је рекла коњ па заплакала“. Ипак, она ће активно почети да се бави коњима од августа 2014. године када је са својих 13 година први пут закорачила на крагујевачки хиподром са циљем „да стварно научи нешто и остане у овом спорту“.

 - Моја прва љубав био је пастув расе липицанера, линије "неаполитано". Зову га Липица, међутим, ја сам га увек звала Пипи. То је био мој начин да се ослободим у његовом присуству и да му улијем поверење. Он ме је научио великој већини о коњима коју сада покушавам да пренесем на ентузијасте. Он је мој први пад, прелом руке, прва операција и клецање ногу. Мој први успех, први галоп, први скок и ветар у леђа - каже Хелена која иза себе има  три „најахана коња“. У највеће успехе убраја коња Артура, црног пастува високог два метра и тешког преко 600 килограма кога нису могли да „савладају“ ни много искуснији јахачи. Хелена је са њим изградила „другарски однос“ у дугом порцесу прилагођавања пошто је животиња била злостављана код ранијих власника.

 Са групом пријатеља оснивач је и СКК „Шумадинац“ који је основан маја 2018. године. Стациониран је у Кутлову, на ранчу "Парче раја".



 - Пронашла сам ту уточиште за своје амбиције, и полако почела да радим на пројекту Школе јахања. Тренутно смо у фази припрема и стварања услова, јер нам није за циљ да посао радимо половично. На пролеће следеће године планирамо кампове за децу и одрасле, јахање по природи и обилажење лепота Шумадије на коњу. У клубу сам најмлађа, али једина која има искуства са радом са коњима на степену јахања - прича Хелена и наглашава да су остали суоснивачи клуба људи који потенцирају презање коња и „уживају у томе“. Отуда свако може да научи свашта од свакога..

Д.И.


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"