Deljenje

„ДОЂЕ ТАКО САМО ОД СЕБЕ....“

Пише: Драгомир Илић

 

Судбина Крагујевчанина Драган Зеца, опомиње на суровост новог доба које многе у Србији чека.


Zec1


 

Некадашњи државни првак и атлетичар тешко је поднео одлазак у Старачки дом. Оболеле ноге, судбина у којој признаје да је грешио довела га је до очаја и горчине коју не крије.

 

Пре безмало пола века, 1969.године, у СФРЈ, велесили у спорту, препонаш крагујевачког „Радничког“ Драган Зец био је државни првак. И у победничкој штафети на двеста метара... Некада су ноге истрчавале 53,5 секунди четристо метара. Са препонама. Сада имају пред собом да прекораче деоницу која се некако најтеже прелази - до Старачког дома.

 

Али ни то не могу.

 

Обагљавене, једва да држе оболело тело атлете, које се грчи од муке која га је захватила, у судбини која опомиње, и разара. Причамо док чега позив. Стиже.

 

-Знам где идем. Плашио сам се тог позива цео живот. Сада ми дође као спас и избављење - прича нам спуштеног погледа Зец,у мемљивом стану где болештија оставља трагове немоћи да брине сам о себи, да оде до купатила, пресвуче се.. И те наоко ситнице данас би га усрећиле. Шлог је оставио последице…А некада свет му је био под ногама. Сада су се оне секунде претвориле у вечност, посртање, док једва, споро и болно, те исте ноге савладавају басамаке крагујевачких биртија.

 

Пита се Драган Зец, чије ли грехове испашта, деце нема, разведен, рођаци су нетрагом нестали, остао је сам самцит, разапет...

 

Најгоре је преиспитивање. Где сам погрешио? Дође тако само од себе. А знам, све добро знам. Најтеже је признање, па тако бежиш, и од истине и од самог себе - прича као на исповеди, док му у очима повремено заискри сећање на прашину атлетске стазе, на младовање… Бежи Зец од суровости у којој се нашао, као и његов имењак из природе, кад га звериње појури равним пољима у којима нема скровишта. Не криви никога. Спортски прихвата пораз. Од живота, лоших одлука…

 

Претура по прошлости док ставља две фотографије на столу, као сведочење, На њима је исти човек, а и није. Као да их је двојица. Овај први је млад, на раменима би и небески свод могао да држи. Прескаче препреке. Из времена када се Чаршијом у праскозорје посвуда ширио мирис тек испеченог хлеба а он са ортацима хитао горе ка Шумарицама, да истрчи, кругове пуне наде и младалачких сањарења.


Zec2


 

Овај други, дрхтавим старачким рукама приноси притуљену цигарету ка устима. Између њих је нека празнина, белило, трагови живота који је брзо прошао.. Када се надање сведе на оно од чега си страховао.

 

-Ово је медаља одавде, ова оданде- прича сада онај први човек са фотографије, истог имена као и овај други, што се бори са страхом да не умре сам у кревету. Зове се рекох Драган Зец, првак СФРЈ на четристо метара са препрекама! Секретар школе пуне три деценије, када је из села Грошница, генерације деце испратио у ковитлаце живота. Бог му није дао да има своје дете. А њега би данас знао да посаветује, да покуша да пронађе путељке и заобиђе све замке судбине у које је он сам, наивно, упадао. Да га не стигне ововремено танталовско робијање- када си жив, а ниси, када ти је све близу, а опет далеко. Када те стигне онај пророчки и опомињући стих “Живот тај, што припада теби све је што имаш на свету том”. Зецу се живот измигољио. Као и она чаша воде, која му је толико пута била надохват руке, а коју због болова није могао сам да узме. У стану који је његов, а није. И животу који је некада био његов.

 


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"