Deljenje

БЛАГОДАРСТВО ПРЕЛЕПЕ КРАЉИЦЕ

Приредио: А. Вићентјевић

 

Тешко да је неко од људи из династија у савременој историји остао у лепшем сећању Шумадинаца од Краља Петра Првог Карађорђевића, „Краља Пере“, како су га звали и Марије Карађорђевић, супруге Александра Првог Карађорђевића. Ово је прича о најлепшој и најомиљенијој српској краљици, Марији Карађорђевић (1900-1961).

Зграда „Карађорђевог дома“ у Рачи, и његова изградња завршена 1932. године крије многа сећања старијих Шумадинаца на Марију Карађорћевић, која се у потоњим препричавањима дуго, дуго помињала-као најлепша и најомиљенија српска краљица. Она је учествовала у изградњи овог монументалног здања по узору на европске дворце и зграда је била намењена смештају сирочади некадашње Дунавске бановине.

 „Ја Вам од срца благодарим“

 Ове њене речи непосредно пре венчања са краљем Александром, када је са балкона Старог двора 08. јуна 1922. године, поздравила окупљене грађане, након што је први пут дошла у своју нову домовину исткале су причу о најлепшој српској краљици коју је народ, просто речено - обожавао. И сама краљица, од тренутка када је ногом крочила у Србију до свог последњег дана, свој живот посветила је српском народу и улози „Краљице Мајке“. Принцеза Марија рођена је 9. јануара 1900. године у саксонском граду Готе, као ћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије, унука кнегиње Марије, сестре руског цара Александра и праунука енглеске краљице Викторије. Звали су је Мињон, по опери коју је њена мајка гледала док ју је носила у стомаку. Имала је најбоље дворско образовање, а потом школовање у енглеској Хилфилд школи, којој су приступ имали само потомци енглеске краљевске круне. Енглески, немачки и француски језик је говорила као матерњи, волела је да чита и истражује, пленила лепотом и тврдила да се никада неће удати. Међутим, месец дана пошто је у краљевском замку на Карпатима упознала Александра Карађорђевића, постала је његова вереница, а ускоро и супруга.

Изузетно образовање није јој сметало да свим силама почне да учи српски језик, обичаје, да постане, како је то неко приметио Српкиња "од главе до пете". Учитељ Ђура Даничић, чудом није могао да се начуди како је брзо научила језик, и свом мужу саопштила да више не разговарају на француском, него на чистом српском језику. Са радошћу је прослављала и Светог Андреја, крсну славу Карађорђевића, возила ауто, неговала вртове... Дивили су се њеној лепоти, образовању, софистицираном стилу одевања и елегантном држању.

И поред тога што је била звезда европских дворова чврсто је стајала на земљи и никада није заборавила „обичан народ“. Трудила се да не одскаче од околине, мешајући се са народом на улици, неретко и сама шетала калдрмом Београда и Тополе. Обилазила је школе, болнице, народне кухиње, сиромашне, угрожене и болесне. Њено име се везивало уз добротворне балове, установе и фондове за помоћ сиромашнима, деци без родитеља, старима и немоћнима, за "Коло српских сестара", домаћинске школе за самохране мајке и девојке са села. Умела је и знала свуда да стигне и постигне.

 

Дворјани и друштвена елита која је у то време стремила европејству у чуду су били када је краљица Марија наредила да се на српском двору служе искључиво српска јела, а куварицама је чак и набавила први српски кувар из 1887. године који је написала Катарина Поповић Миџина.

Родила је три сина - Петра Другог, Томислава и Андреја. И они су морали да по васпитању оба родитеља одрастају уз осталу децу без обзира на порекло. Народ је са одушевљењем причао да краљица Марија на двор доводи сеоску и сиромашну децу да се играју са њеним синовима, учећи све малишане заједно да је скромност врлина над врлинама. Обичан народ ју је обожавао, посебно жене, како у граду, тако и са села.

Смрт краља Александра

"Умро је на дужности, а то је смрт које је Он достојан"- рекла је краљица Марија на вест о убиству краља Александра 1934. године. То пише у извештају поднетом француској влади од стране команданта лионске полиције, који је лично краљици Марији саопштио да је на њеног супруга извршен атентат. Краљица није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење рекла је ову чувену реченицу о аристократској обавези и жртви коју је њен супруг поднео. Најстарији син Петар Други имао је тада 11 година и требало је да постане краљ.

Црнину је носила две године. Посветила се образовању својих синова и добротворном раду. Преузима вођење Друштва Црвеног крста, потписује Повељу о правима детета и помаже на десетине хуманитарних организација. Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију. Онда је дошао Други светски рат и дани страдања. Отишла је са синовима из земље у коју се никада више за живота неће вратити. У ратним годинама, у окупираној земљи за њу се није чуло. Међутим, она је и даље помагала српски народ. Преко Комитета Црвеног крста, до краја 1943. године заробљеницима у логорима широм зараћене Европе упућено је око 7,5 милиона килограма пошиљки, од чега око 5,5 милиона килограма хране. Краљица се потписивала као Марија К. Ђорђевић. Удовичка апанажа краљице Марије износила је шест милиона динара годишње, али је она користила само четвртину. Све остало је давала да помогне српским заробљеницима у логорима широм Европе.

Смрт у беди и болести 

Живот краљице Марије се из корена променио после Другог светског рата. Живела је са синовима Томиславом и Андрејем у малој сеоској кући на имању "Стари млин" крај Лондона. Нова власт одузела им је све привилегије и имања, а они су се повукли на имање у Кенту. Краљица Марија је наставила мирним сеоским животом. Синови су јој се бавили пољопривредом, а она је обављала кућне послове, у слободном времену сликала и вајала. Бавила се и изучавањем уметности сликања.

И даље је славила породичну крсну славу, поштовала све православне празнике, посебно Божић и Ускрс. Здравље ју је полако напуштало. Пред крај живота, краљица којој није сметало што се бавила пољопривредом, остала је без средстава и била је принуђена да продаје накит. Болесна и немоћна, продавала је личне драгоцености да купи лекове, чак је морала да се одрекне и најомиљенијег дијамантског прстена, који јој је купио вољени супруг Александар. Њен последњи службени снимак, урађен је да би се јавности приказала њена изузетно вредна дијадема, која је понуђена на продају.

Краљица од Југославије Марија је умрла 22. јуна 1961. Умрла је у сну. Опело јој је по православним обичајима служено у храму Светог Саве у Лондону, који је она подигла. Сахрањена је у Винџору, на приватном гробљу Фрогмор, близу своје прабабе енглеске краљице Викторије. Њени посмртни остаци су пренети у Србију 29. априла 2013, а одлуком Вишег суда у Београду рехабилитована је 14. априла 2014. године.


 

Међу првим дамама у Европи имала возачку дозволу

Једна од највећих љубави краљице Марије била је она према аутомобилима. У време када су се у свету жене возачи могли набројати на прсте једне руке, краљица Марија је мотала волан по београдским улицама остављајући у прашини краљевску пратњу на коњима. Међу првим женама у Европи имала је возачку дозволу и веома је волела лепе аутомобиле. У једном од њих 8. октобра 1959, на 25. годишњицу убиства у Марсеју, стигла је у Париз где јој је орден легије части доделио председник Француске, генерал Шарл де Гол.


Тужна и усамљена

У послератним данима била је тужна и усамљена. Утеху и бег од стварности је проналазила у пољопривредним пословима, сликала је и вајала. У једном енглеском листу је изашла вест да је краљица Марија од Југославије, у својим педесетим годинама, постала студент уметничке школе. Ипак, здравље ју је издавало. Једна операција за другом, тежак реуматизам, парализа леве стране тела, приковали су је за кревет.


 


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"