Deljenje

ЛЕГЕНДА СРПСКОГ УГОСТИТЕЉСТВА!

Пише: Анастас Јовановић

 

Ушао је у сваку причу и оставио иза себе дубок траг у историји српског и крагујевачког угоститељства. Милутин Рашковић (1958-2014), оснивач култне „Библиотеке код Милутина“ , човек који је за живота постао легенда.

 

Постоје неки људи, чију величину схватите тек када оду. Док су ту, не некако се стопите са ореолом њихове ширине, доброте, давања да заслепљени и не приметите да ће вас временом стићи празнина која иза њих остане. Отуда је ову причу о Милутину Рашковићу (1958-2014), оснивачу култног крагујевачког ресторана „Библиотека код Милутина“ тешко је и почети. Ако кренете од места рођена, косовског села Дрен, преиспитиваћете се иронијом судбине да је отишао премлад од тешке болести, и да име тог села не иде са веселим и виспреним босоногим дечаком, док машта о достигнућима и осваја врлети у том делу прелепе нам Србије.



Опет са друге стране ако кренете од друговања са легендама нашег глумишта Петром Божовићем, Радошем Бајићем, Мирком Бабићем, Драганом Јовановићем, поч. Милорадом Мандићем Мандом и Небојшом Глоговцем, опет ни то не би био прави литерални пут у опису и дочаравању комплексне личности овог човека.



 

Ни последњи дани живота, када је стоички и кроз шалу ушао у коштац са најтежом болешћу, занемаривши и препоруке лекара и прописане терапије, не би биле довољне да се опише улога и значај Милутинов у исплетању чаршијских легенди, на једном нам посебном светилишту- у кафани, у том проклетству сваког боема.

Ни пороци, ни падања, ни полети, ништа не може описати вансеријску интелигенцију овог човека, који је друговао и са председником државе, и са сељаком, и са радником и академицима...

Ни бројне пошалице, о којима би се могла направити озбиљна збирка сагледана и кроз призму литералног дела у коме би се сагледавала народна нам проницљивост, духовитост и сналажљивост, не би биле довољне...

Међутим, постоји храм који је он за живота изградио и где се види да је, ипак гледао тамо иза брда, а не у брдо. Оставивши у аманет „Бибилотеку код Милутина“ својим наследницима супрузи Љубинки и синовима Ставри и Милошу, као да је знао да ће његов траг у оној, правој историји бити још очигледнији, снажнији и дубљи. Одавно је овај породични ресторан својим достигнућима превазишао Усуд Чаршије и постао познат и ван граница Србије, а опет остао стециште кафанских боема. Као неком неписаном руком Љубинка је, као српска мајка знала да смогне снаге, да окупи синове, снаје и унуке и да искорачи оним кораком који нам је ваљда најтежи. Када те ветрометина живота, нејаког са свим нашим вредностима и манама гурне тамо напред, у вртлог недоречености и недораслости.



 Врстан познавалац српске кухиње, бибиотекар по професији, начитана и по природи отресита и интелигентна, Љубинка је знала да породица мора да победи. Знао је то и Милутин. И ето одговора зашто ову рубрику која се зове ЉУДИ отварамо са њим и његовом заоставштином. Велики људи одлазе тихо, а време и сећање подсећају ко су и шта су били, као једино, што рече мудри Душко Радовић, мерило вредности.

 


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"