Deljenje

 

Знамените Српкиње- Десанка Максимовић

БЕЖАЛА ОД СЕБЕ -ПОБЕГЛА У ИСТОРИЈУ

Уз песме Десанке Максимовић одрасле су многе генерације: А ови детаљи у сјајном последњем интервјуу за НИН су према њеним речима обележили њен живот

Десанка Максимовић била је песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Била је професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Рођена је у Рабровици код Ваљева, највећи део живота провела је у Београду, а по сопственој жељи сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве Светих арханђела. Славила је Светог Луку. Написала је више од 50 књига. Неке од њених најпознатијих песама су „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“, „Покошена ливада“, „Пролећни састанак“, „Ђачко срце“, „Крвава бајка“.

Углавном здраво биће

Последњи велики интервју дала је за НИН пре 26 година, поводом свог 94. рођендана. Новинара Борислава Гајића дочекала је у свом стану, крећући се готово бешумно, ситним корацима, помоћу штапа, описао је Гајић.

„До сада сам пала четрнаест пута у животу, ломећи ноге, и на моју срећу нисам остала саката. Радује ме када чујем свог лекара да каже: ’Ви сте углавном здраво биће. Имате здраво срце, плућа, здраве бубреге, а и остали органи функционишу беспрекорно.’ То ме охрабрује“ објаснила је госту.

Принцеза под листом репушине

Говорећи о детињству у Бранковини, истиче да је брала репушину, траву великог листа, и замишљала да је принцеза испод сунцобрана. Волела је жабе, пуноглавце и змије и никад их се није плашила. „Змија је ишла поред мене више пута и никада ме није ујела. Знале су да их не мрзим. Жагор ђака, жубор потока и цвркут птица су најлепши звукови из мог детињства“, испричала је Види Томић, новинарки РТС-а.

Шездесет песама о птицама

„Имала сам срећу да упознам живот на најлепшем месту, у природи, где се живот најбоље и истински сазнаје, где нема ничега лажног и изузетног. Можда је зато таква моја поезија, која највише говори о природи и птицама. Види се колико сам била обузета тим дивним крилатим бићима“, испричала је Десанка поводом издавања књиге песама о птицама, којих има преко 60.

Неко сади јагоде, а ја узела да пишем песме

Песникиња је говорила да ради посао без икакве сујете. „Неко прави ципеле, неко снима, неко сади јагоде, а ја узела па пишем песме... Неко се чуди броју мојих песама, па шта ћу ја, наваљују на мене песме, хоће да изађу из мене па морам да им учиним и напишем“, испричала је за емисију „Између неба и земље“ ауторки Види Томић.

Забавиште у кући

Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења отац је добио премештај, те се породица из Рабровице одселила у Бранковину, где је Десанка, по сопственој жељи, сахрањена. „Мајка је родила осморо деце и било је весело. Цело једно забавиште у кући. Бака нас је мазила и чувала од родитељских казни. Имала сам ујаке, стричеве, тетке, и уживали смо сву њихову милошту. Мама нас је највише волела, али најмање мазила. Отац је писао песме, али је умро млад од пегавог тифуса. Био је обдарен учитељ. Гајио је пчеле, па је и своје ђаке научио томе и калемљењу воћа.“

Моје песме, моји породи

На директно питање новинара НИН-а да ли жали што није имала сопствени пород, ускликнула је: „Не! Ја сам иживела своје материнство. Као најстарија у родитељској кући одгајала сам бројну браћу и сестре. Од рођења. Стављала на ношу, прала пелене... Бринула о њима све док нису постали своји људи. А касније, у браку, мој стваралачки рад ме целу испуњавао. Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила. Толико бих се истрошила...“

Булку је лако одувати

У једном разговору сећала се почетака свог песништва и прве написане песме. „Бога ми мога, сећам се само наслова. ’Булка’ се звала. Ко зна шта је било с том песмом. Највероватније ју је однео ветар. Па булку је тако лако одувати јер има танушне латице.“ Добро се сећала када је почела да пише стихове. „Са 14 година, када сам улазила у пубертет, кад се срце буди и кад се мисао буди.“ О тим првим упитима једном је рекла: „Пут до гробља водио је поред моје куће и ту су почеле прве озбиљне мисли. Деда је био свештеник, знала сам да се тело преминулог човека на колима вози на гробље. Знала сам где иде тело, али ме је бринуло где иду мисли.“ Тиме се бавила и у својој последњој књизи наслова „Немам више времена“.

Писање на коленима

Почињала је да ради у шест сати ујутро. Писала је на америчкој писаћој машини марке „Ремингтон“, која је била преправљена на ћирилично писмо. Никада није волела да седи за писаћим столом, већ би седала на кауч или у фотељу, на колена би ставила јастуче, на њега машину и тако би куцала. О писању је једном рекла: „Спокојство које песник осећа после испеване песме има душу шумског мира.“

Волела је мушке шешире

Памти се да је волела да носи шешире, и то оне мушке. Једном је то и објаснила: „Некима је то можда смешно... Међутим, ја тако волим. Зашто? Сматрам да ми добро стоји.“ Чувени сиви шешир, који је најчешће носила, био је поклон турског песника Зекерија Међетија, који је на самрти рекао својој жени: „Иди у радњу и купи најлепши мушки шешир сиве боје. То је поклон за Десанку.“

Како је понекад бежала од себе

Према сећањима Десанкине сестричине Радмиле Милакаре Петровић, њена тетка није много марила за материјалне ствари. Живела је у Улици генерала Жданова 18, данас Ресавској, у стану број 10. Обожавала је ситнице. Минијатурне фигурице доносила је са путовања и за сваку је знала где је и којим поводом купљена. Таквих детаља било је много, па је чишћење прашине увек било проблем. Фигурице је ређала на полице, испред књига, а када би била нерасположена, све би их ставила у каду и једну по једну прала. О тим нерасположењима је написала: „О, кад бих могла само једном ја некуда иза брегова побећи од себе.“

Бранка Гајић

https://zena.blic.rs/


СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.



 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"