Deljenje
fShare
0

Качаре или вајати у шумадијским селима

 

"СРЕТОХ ДАНУ КРАЈ ВАЈАТА"!

 

У селу Баре у книћкој општини пронашли смо качару која је подигнута око 1830. У селима Опланић, Топоница, Мала Врбица и Петропоље постоје вајати стари два века. Чему су служили у прошлости.

Качаре или вајати постали су, што кажу старији људи „мода у последње време“. Неретко се виде и у двориштима вила на Дедињу, где неприродно штрче као „украс“ или су пак заштитни знак данашњих етно села у мање-више добро урађеним репродукцијима.


Dana1


У различитим крајевима Србије постоје ове дрвене кућице, али се чак и у Шумадији оне различито зову. У централној Шумадији одомаћен је назив вајат, али се он односио и на помоћне брвнаре које су се градиле у воћњацима и њивама. То је и забележено у култној песми „Корићанка“ насталој још пре Другог светског рата и стиховима „сретох Дану крај вајата, беше зора рана, овце чува лепа Дана села Корићана“.

На Гледићким планинана и селима Петропоље, Закута, Губеревац оне се зову-качаре.

Чувале породице и имања

Међутим, неспорно је да су оне имале велику улогу у развоју породица на селу у протекла три века.

У Википедији вајат се дефинише „као омања дрвена кућица без прозора – у оквиру дворишта - и личи на оставуВајат има две намене. Данас је то остава у којој се „држи опрема и воће“, међутим некада је имао и још једну другу значајнију намену. Вајат је био „просторија за живот брачног пара“.

Реч вајат је турског порекла (hayat) и означава „омању, већином дрвену зграду у дворишту сеоске куће у којој ноћивају младенци..." -Некада када се живело у задрузи, када су у сеоској кући, у једној просторији боравиле заједно и по четири генерације, младенци - тек венчани пар, ноћу би се издвајали у вајат. Зато је та омања просторија била удаљена од куће у којој је живео остатак задруге - за случај ако би се младенци у страсти занели и постали сувише гласни. Вајат није имао прозоре - да не би млађарија звирела шта младенци раде. Наравно, убрзо би млада затруднела, па би се некадашњи младенци преселили у заједничку кућу, родила би се деца, живот би кренуо својим током. У вајат би се уселила опрема, воће... да би се опет сређивао за нове младенце и тако укруг-пише у Википедији што је и одомаћено мишљење.


Dana2


 

Међутим, у селима подно Гледићких планина људи препричавају приповедања својих дедова, која се разлику се од устаљених прича око функције вајата. У време 18. и 19.века живело се у заједници, а тада су породице биле многобројне.

- У највећој качари која се углавном налазила у средишном делу окућнице била је резервисана за „главу куће“. Ту се заједно обедовало, договарало, жене су преле. Како би које чељаде дошло за женидбу њему се у близини правила качара. Пред ноћ би се парови повлачили на конак, свако у своју качару -прича нам Милош Митровић из Петропоља.

На његовој дедовини постоји једна велика и две мање качаре које су функционално повезане.

 

Најстарија качара у селу Баре

 

Далеко 1892. године, записано је да се у вајату у селу Баре родила Ружа Обрадовић. Према причи мештана стара је најмање од 150 до 180. година. Кућа се данас спрема за реконструкцију јер ју је поприлично нагризао зуб времена, а овде и 126 година касније препричава се љута ћуд „бака Ружина“, која је са пушком бранила своје имање. Била је и учесник Другог светског рата, а доживела је и дубоко старост, поштовану од мештана Бара јер је касније „као истакнути носилац споменице“ доста помогла овај крај.

Кућа „баке Руже“ од којих осамдесетак квадрата има три просторије. У централној просторији која је и највећа виде се остаци огњишта а по структури осталог дела просторије она је служила за дневни боравак и кухињу. Десно од ње налазе се две одвојене просторије које су највероватније биле спаваће собе. На кући је ћерамида стара преко 100 година.


Dana3


 

У селу Мала Врбица, у „Етно кући Чоловић“ такође постоји кућа стара два века у којој се родио Родољуб Чоловић, освајач бронзане медаље у стрељаштву у Прагу 1927. године, о коме смо писали. И овде су структурално вајати поређени као у причи са Гледићких планина-и јасно се види да су то биле мање кућице у многобројним породицама које су имале јасну улогу да укућене држе у близини и на окупу.


МАЈСТОРИ БИЛИ ЦЕЊЕНИ

Мајстори који су градили вајате били су изузетно цењени у Шумадији. Саме кућице градиле су се без иједног ексера, а њихово постојање и до дана данашњег говори о мајсторлуку и вештини ових људи .


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"