Deljenje

МЕСТО КАФАНА И ПРОЛАЗНИКА

Пише: Драгомир Илић, kurir.rs

 

По статисцици место Гружа, у книћанској општини на путу Крагујевац-Краљево пре двадесет година имала је 16 кафана и на сваких 88 људи дође- по једна! Од тада је место неприкосновени рекордер по броју кафана у Србији.

После пола века дошли „црни дани“. Кафане се затварају. Остало их је, са кафићима које овде кафеџије „слабо рачунају“ у исти еснаф, тачно десет. Али је ово занимљиво место и даље српски рекордер. Рачуница је проста. Са кафанама одлазе и људи из околних села и саме Груже.


Gruza1


 

Опустело је...

 

-Опустели смо. Некада је ту врло од људи, сад и четвртком на „пијачни дан“ столови празни. У мојој Врбети остало је осамдесетак кућа, све остарило, младих готово да и нема -прича нам сељак Милић Дебљевић, 91-годишња старина. Каже нам да је одвајкада по сељака било тешко „и код Краља и код Тита и код Овог и код Оног“. Сећа се и периода када се између два велика рата надничило за кило брашна, „гладних година“ од 1954. наовамо.

 -Да простиш сиротиња ти је обрни окрени најеб..вала. Али било је људи. И кад се „Застава“ направила није била оваква пустахија. Одлазило се, ваљда смо се рађали па нам и села била пуна деце. Нешто ту не ваља у рачуници- прича старина Дебљевић загледан тамо у прошлост, када су из околних села Честин, Липнице, Љубића, Пајсејевића, Шумара, Баласове, Губеревца и Лесковца хрлило у Гружу на игранке и светковине. Каже старина која на леђима вуче све режиме и пошасти века у коме смо највише страдали, да се без државе не може. Да мора да се смисли и промисли куда, како и шта даље. У данце смо ударили.

 

Али некако кроз причу увек се врати тамо када је било лепо... Када су се организовала комешања, када се кроз рад и љубавало и умирало.



 

Сећа се и тог времена Радован Чампар (75) из Љубића. Пуне четири деценије градио је путеве у државном предузећу и продавао поврће са свог имања овде на ветрометини догађања, као тихи сведок пропадања Груже.

- Дошло време да наша деца уче по Болоњи, а да они у ЕУ уче по наших књигама. Ово је много озбиљно постало мој друже. Не љутиш се што те зовем друже јел?-пита нас Чампар, док прича проницљиво и смислено „о томе како смо дошли довде“. А сећа баш те 1954-е, „гладне године“ овде је држава износила казан, кувао се сутлијаш за децу и војску. У Љубићу се градила школа.

 -Нас 170 деце одведу, направе „ланац“ од петсто метара и 60 хиљада цигли пренесемо из руку у руку. Копали смо и кукуруз. Мислиш да то било џаба? Правили су раднике и људе од нас. Неће данас нико да ради - прича 75-годишњи Чампар о временима када је ово место имало само две кафане „Гружу“ и „Код Павла“. Ова друга је срушена. Кафану „Гружа“ подигнута је 1878. године. Одвајкада је била кафана. И тада пре 140 година када ју је подигла породица Шудовић, и 1937. године када ју је купила породица Туцаковић. Уназад десетак година у закуп је држи Радослав Вељовић из Балосаве.

Мића Воћар једина нада...

 

-Посао не иде никако. Нема људи, није до другог. Одлазе у Крагујевац. Ко купи аутобуску карту за средњу школу, не врати се више. Људи школују децу, месечна карта је колико и закуп стана за двоје деце. Видиш да немамо девојака, села су нам пуна нежења, нестајемо. Све ће ово да се затвори ако се нешто не промени за пет-шест година. Кад се и банка затворила онда знаш да је задње време дошло- прича кафеџија Вељовић о проблемима која је задесила поносне Гружане. И он, и старина Милић и Чампар „наду виде у Мићи Воћару“, однедавно председнику општине Мирославу Николићу. Кажу „он је прво био домаћин на своме загаздио па у политику отишао“, много је народа и пре политике помогао, да се труди, од својих пара крчи врзине и реновира домове,школе, обнавља цркве. Али ако га држава не помогне-џаба. Знају све Гружани - одувек!

 


 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"