Warning: file_get_contents(https://graph.facebook.com/?id=http%3A%2F%2Fwww.lepasumadija.rs%2Fjoomla16%2Findex.php%2Fr-p-r-z%2F118-p-djivlj-l-r-n-dj-i-u-lu): failed to open stream: HTTP request failed! HTTP/1.1 403 Forbidden in /home/lepasuma/public_html/joomla16/plugins/content/fastsocialshare/fastsocialshare.php on line 173
Deljenje

 

ПОДИВЉАЛА РЕКА НЕ ДА ИМ У ШКОЛУ!

Пише: Драгомир Илић, kurir.rs

 

Када надође река Гружа шесточлана породица остаје одсечена од света.

 

За неверовати је да у години када се више него икада говори о популационој политици у Срба, и када нам села изумиру у Шумадији, да шесточлана породица Трифуновић, из села Липовица, остаје одсечена од света и по недељу дана. Општина Горњи Милановац обећала изградњу моста.

 

Када надође река Гружа, они не могу овамо преко -до села и школе. Тада троје деце Кристина (15), Велимир (11), Тамара (10) не иду у школу, а трогодишња Ивана једина се радује се, како је сељани у шали зову „талачкој кризи“. А они, макање, су заједно са својим родитељима Миланом (36) и мајком Милицом (35) „таоци“ су наше заједничке небриге, неразумевања, стихији времена које нам је донело да се, ето радујемо, када се у опустелим врлетима Рудника, видимо да има и оних који су решили да на својој дедовини свију своје породично гнездо. Када у сељачкој кући расте четворо деце.



 

-Радио сам у фабрици, али од радничке плате се не храни оволико деце. Овде сада обрађујемо тридесетак хектара земље, имамо стоке. За хлеб и уз хлеб што кажу наши стари има. Не оскудевамо ни у чему, још да имамо тај мост, да не газимо реку сваки дан и не гледам у небо када ће киша да падне било би нам лакше. Деца ми прелазе преко балвана који сам сам направио- прича нам у даху Милан, који своје приходе употпуњује и сечом дрва. Руке му поцрнеле од рада, испуцале као и бразде његових њива и малињака, али пун је живота, да стекне још и више, да сваком детету остави свој кутак под сводом небеским. Него река Гружа му дође као Усуд. И нигде као овде не зна да подивља, да носи све пред собом као пре неколико година, када је од маленог планинског потока за пар сати надошла у праву бујичну реку која је као од шале подизале комбајне, носила тракторе, краве, овце...

 

-Живимо у страху. Балван је то, оклизнуће се деца. Пазимо их, али некад смо у пољу не знамо кад им се заврше часови. Сваке године клима се мења, све су јаче бујице. Милан их више ручно носи преко реке - прича супруга Милица, која се овде вратила из Београда.

Код Трифуновића нас дочекују и комшије, са оне стране реке Михајло и Зорица Ерић, Слободан Маринковић, Ранко Обрадовић... У време када надође река помажу, дотурају намирнице како знају и могу. Поносни су што ето у њиховом селу у једној кући расте четворо деце... А шумадијски сељак све памти, бар два колена уназад.

 

-У нашој школи 1983. године било је 250-оро деце из осам околних села. Сада их има осамдесетак. Одлази народ. Политичари дођу пред изборе, обећају и оду. Уместо да се помогне да се зановимо, ето ни мост не могу да направе, а шта је то за државу? Па њима орден треба да се да што су децу изродили на селу - пита се Зорица Ерић, бритког језика, која не штеди речи када куди надлежне.

 

Све у свему, Милан поред тога што преноси децу, бар трећину године на другу страну реке преноси и око 150 литара млека дневно. Хвали млекаџију Милана Петровића да је човек великог срца, да има разумевања, али „камион једноставно не може преко реке чим мало порасте вода. Овлаже каблови“. И тада стане. Као и живот с оне стране реке где му је кућа, када наиђе невоља одозго са Рудника. 


Радимо пројекат

 

-Тај проблем је стар 15 година и свако је покушавао да га реши. Тренутно радимо пројекат и сигурно ће мост бити изграђен. Лично сам се упознао са ситуацијом и тај проблем ће бити решен - каже Дејан Ковачевић, председник општине Горњи Милановац.


Без смеха не могу

 

Овде на граници села Липовац и Враћевшница, где је књаз Милош Обреновић прогласио Крагујевац српском престоницом пре два века, и где смо наишли на несхватљив проблем да четворо деце не могу у школу када надође река, сељаци муку муче и са путевима, субвенцијама, небригом државе. Ипак смеха никада не мањка код промоћурних Шумадинаца. У јеку када су износили проблеме око моста Михајло Ерић као из топа је прозборио.

 

-Мени бре одговара када река све поплави!

- Па како, шта причаш глупости?- одговорили су у чуду мештани. 

-Па ето зароби комшиницу па три дана мора код мене да спава - шеретски је рекао Михајло.


ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"