Deljenje

ТАЈНА ИБАРСКЕ ДОЛИНЕ

Приредио: Алекса Вићентијевић

Тврђава Маглич једно је од највећих научних тајни и српске историје. Не зна се ко ју је градио, подигао и напустио.

 

Maglic2Тврђава Маглич је једно од најочуванијих средњовековних утврђења. За град у долини Ибра, смештен између Краљева и Ушћа не зна се поуздано када је саграђен, нити ко је био његов први господар. Постоје претпоставке да је грађена у време кад и Жича, ради њене заштите или у доба краља Милутина због заштите од Кумана и Татара.

Ту мистерију, као и нека народна веровања успео је да открије у капиталној монографији „Маглички замак“ археолог Марко Поповић. Изградња данас једног од најочуванијих средњовековних утврђења и замка текла је паралелно са обновом Жиче у последњим годинама 13. века.

Капитално истраживање др Поповића

Неспорно је да монументалност замка грађеног као резиденција казује да је намењен обитавању великодостојника. Поповић каже да би се „могло чак и претпоставити да је био замак српског архиепископа, али би то мишљење требало узети са резервом, јер писани извори не говоре да је Данило Други у било ком раздобљу дуже боравио у њему. Монографију „Маглички замак“, коју су објавили Археолошки институт САНУ и Завод за заштиту споменика Краљево др Марка Поповића је уједно и најпоузданија анализа шта се кроз историју дешавало са овим утврђењем и самом тврђавом.

У свом истраживању кроз анализу археолошких остатака, он је дошао до сазнања да је на брегу изнад Ибра у 12. веку, подигнуто је утврђење, које је било претеча Магличког замка. „Ово старије утврђење у Магличу не спомиње се у историјским изворима“, пише Поповић.

За настанак Магличког замка од пресудног значаја било заснивање манастира у Жичи. Задужбина Стефана Првовенчаног, која је постала седиште аутокефалне српске архиепископије, грађена је, што је и познато, током друге деценије 13. века. Повељама ктитора добила је имања од којих се највећи део налазио у широј околини манастира. Жичком властелинству дарована су и села у околини Маглича, али се међу дарованим насељима не спомиње град у Магличу.

– Претпоставља се да је утврђење већ тада било напуштено, али постоји могућност, мада мало вероватна, да је у то време била у рукама неког другог поседника. Ипак, склони смо мишљењу да је маглички брег са рушевинама припадао жичком властелинству- каже Поповић.


Maglic3


 

Аутор монографије сагледава и шири историјски контекст који је претходио изградњи Магличког замка:

– Можда је то био наговештај намере да се државно седиште пресели ка северу, али такву замисао која је могла потећи од умних Немањиних синова, Стефана и Саве, унуци и наследници нису успели да остваре. Државно седиште је током 13. века било у Расу, да би пресељење владарског седишта на Косово наговестило правац ширења Немањићке државе ка југу. Жича је остала још удаљенија од владарског двора, без организоване одбране и прибежишта у случају опасности- каже се у монографији.

Не зна се ни ко је градио Маглич. Ни одакле су дошли немари.

-Судећи по ономе што су остварили може се закључити да им је била блиска архитектура Ромејског царства. То би значило да су дошли из грчких земаља, што је било чест случај. Не искључује се ни учешће градитеља са подручја српског приморја, којима византијске традиције нису биле стране - каже др Поповић у свом истраживању.

Не зна се ни ко је живео у Магличу

До сада није поуздано утврђено ко је живео у утврђењу са тврђавом. Резултати археолошких истраживања оповргли су досадашње мишљење да је тврђава напуштена током 16. века, по свему судећи били су ту све док ратови нису захватили ово подручје. Сачувана су сведочанства да су у току рата 1688-1690. Аутријанци сматрали Маглич турским упориштем. Тих година запосели су га српски устаници, а последње борбе око Маглича вођене су 1815. године.

– Те борбе су наговестиле ослобађање Србије. Остало је забележено да су на самом почетку Другог српског устанка у борбама са Турцима око Карановца, данашњег Краљева, српски војници користили магличке бедеме и куле.

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА

У САМОМ средишту замка подигнута је Црква светог Ђорђа, чији су остаци до данас сачувани. Замак је завршен у доба архиепископа Данила Другог (1324-1337). Наводећи сва добра дела која је за живота учинио његов животописац је написао да је у Магличу подигао „прекрасне палате и да је у Цркви светог Ђорђа утврдио божанствени закон“. Рушевине Маглича привлачиле су пажњу путника и знатижељника који су у освит 19. века и касније пролазили Ибарском долином. У књизи су дати сачувани записи који сведоче о раним покушајима да се о утврђењу нешто сазна. Своје виђење дали су Јоаким Вујић, Феликс Каниц, Ђурђе Бошковић, Милан Кашанин и други.