Deljenje

Душан Јовановић, ветеринар из шумадијског села Баре, после факултета узео маказе у руке

БЕРБЕРИН ИЗ БАРА!

Број професионалних шишача оваца у Србији могу се набројати на прсте једне руке. Са једним од њих у занимљивом разговору откривамо све о овом занату и спорту, али и о стању у нашем овчарству

 

Када је завршио средњу пољопривредну школу у Свилајнцу 2001, а затим и Пољопривредни факултет са просеком осам, Душан није ни слутио да ће му животни позив бити шишач оваца. Безуспешно тражи посао осам година и када је видео да не може да се запосли као инжењер вратио се свом хобију са своје мале фарме од 70- ак оваца.



 

- Шишањем оваца се бавим од своје 15 године у виду аматерског ручног шишања, тако да сам петнаестак година шишао своје овце ручно и стекао драгоцено искуство. После ми је помогло то да врло лако пређем са ручног на машинско шишање. Прву машину купио сам пре пет година и то је била професионална машина марке „листер“ немачке производње која кошта око 500 евра и дан данас. Савладао сам технику захваљујући контакту са новозеландским такмичарима и шишачима који су у свету број један у овом спорту и са којима и данас одржавам добре контакте преко интернета. Наша држава није развила пољопривреду у тој мери да запошљава своје дипломиране инжињере - каже на почетку разговора за Лепу Шумадију Душан.

У каквом је стању овчарство код нас у овом тренутку?

-Србија је на последњем попису имала негде око 1,7 милиона оваца и та грана је у приличном успону. Мислим да ће тај број на следећем десетогодишњем попису прећи два милиона грла. Највише оваца има у Централној Србији, Западној Србији и на Старој Планини. Најмање оваца има на територији Војводине негде око 300 хиљада. Расни састав оваца у Србији је разнолик. Најнеквалитетније овце су у Војводини где доминира раса „цигаја“, нешто травничких оваца и оваца које су колонисти донели насељавајући овај део Србије. А да су то најпримитивније врсте показало се и доказало по квалитету вуне. Овчарство је последњих година у залету и због тога што пада број говеда. Од милион на 400 хиљада грла, тако да је логично да расте број овчара. Овце су, може се слободно рећи најједноставнији облик сточарења и изводљиво је да се овчарством баве и нешто старији људи. Свакако на раст овчарства утиче и добра политика субвенција и она износи негде око седам хиљада по матичном приплодном грлу.

Какав је квалитет вуне са аспекта професионалних шишача оваца?

-Што се тиче саме технике шишања наше овце су врло различите по питању квалитета вуне. Најквалитетније руно у Србији се сматра од расе „il de fransa“ која је једна товна раса, а њено руно може да буде тешко и до четири килограма. Тежина вуне није примарна, већ се више гледа квалитет рунског влакна које се мери микронима и ту је „франс“ број један што се тиче увозних раса. Иза њега је одмах „виртермберг“. Следе мешанци којих има око пола милиона и на крају су домаће „праменке“. Међу“ праменкама“, које се сматрају нашом аутохтоном расом разлике у руну су значајне. Најнеквалитенија руна су оштра руна и таквих „праменки“ имамо највише на територији општине Сјеница, у Војводини и у неким деловима централне Србије. Ту можемо сврстати „сврљишку“ и „бардоку“, као и њихове мешанце. Према квалитету вуне најквалитетнијом „прамнеком“ се сматра „сврљишка праменка“ која се у највећем броју гаји на територији општине Сврљиг на Старој планини.



 

Које су овце најтеже за шишање и која се техника користи?

 

-Овце „ il hilde frans“. Због своје масе отежавају шишање, а могу бити тешке и преко 100 килограма, овнови и преко 130. Иза њих су „витенберг“ и све врсте „меримоса“ које су последњих 40 година интензивно увожене у Србију. Најлакше овце за шишање су „сврљишка“, „сјеничка барлока“, „травничка“ јер је њихова маса до 50-ак килограма, а руно лако пуца под ножевима машине. Користим такмичарску „боленову технику“ развијену у Аустралији и то је техника којом просечни аустралијски шишач може да ошиша и до 300 оваца дневно. Наши шишачи користе приручне технике које поред тога што нису добре за саму животињу и отежавају посао и самом шишачу. Уопште на територији Балкана ми имамо слабо развијену ову грану спорта. Када кажем спорта не кажем случајно јер је у Аустралији формирана Лига професионалних шишача и постоје одређене тенденције да се на следећим Олимпијским играма ова дисциплина појави као такмичарска. Европа има лоше развијен овај спорт. Енглези и Шкоти предњаче и озбиљно прете Аустралијанцима да им преузму трон. На такмичењу Златне маказе 2015 године у Аустралији победио је Шкот што је била сензација. Мало делује необично, али утакмице шишања оваца где се такмичи до 20-ак најбољих такмичара на свету прати и до 10 хиљада гледалаца. Поред тога што је ово грана спорта ово је и грана привреде. Цена шишања овца у Европи се креће различито. Немачка и Аустрија плаћају шишање оваца које подразумева и обрезивање папака негде око пет евра. Они два пута шишају овце годишње по извођењу у пашу у априлу месецу и по повратку у септембру. Ово двоструко шишање оваца је повољно по саму животињу јер руно може у кишном периоду да изазове пораст паразита. Због тога Немци, Французи Енглези раде два пута шишање. За наше терене и једно шишање представља велики издатак за пољопривредника. У Србији је цена шишања од 200 до 250 динара, а то је изазвано наглим ценом пада руна последњих три године. Цена руна не може а покрије ни пола цене шишања. Захваљујући монополистима на тржишту она је у последњих три године са 110 динара спала на 40 динара по килограму. Људи сами шишају из тог разлога. Велики проблем за шишаче у Србији су и величина стада која у највећој мери имају 15-20 оваца. Морате да се пребаците на пет фарми и мисаона именица је ошишати сто оваца, увек поново наместите алат, а ту су трошкови превоза.

За колико времена може да се ошиша овца и шта кажу актуелни рекорди?

-Моја брзина „бовеновом техником“, који користи највећи број такмичара је променљив. Једну „праменку“ ошишао сам за 40- ак секунди јер је имала чисто руно. Просек од момента поставља на сто до завршетка шишања, без обраде папака у мом случају износи негде око два минута. То је просечна брзина која је јако добра. Новозеландски и аустралијијски шишачи су неправазиђени и рекорд држи Давид Фаган који се сматра најбољим шишачем на свету. Он је ошишао овцу за мање од 23 секунди. Њихова предност је што шишају преко целе године, а број оваца по једном такмичару годишње прелази 50 хиљада. Цена шишања у Аустралији се креће око три евра, али се ради два пута годишње. Па ако се узме рачуница да један шишач ошиша 50 хиљада оваца годишње лако се долази до цифре од 150 хиљада евра зараде. У Аустралији је организована школа коју је похађао мој пријатељ из Словеније који ме је подучио основним покретима. Ово је једини занат за који вероватно никада неће бити измишљена машина. Грци су покушали на Институту за технику да направе робота који би то обављао механички, међутим ништа нису урадили. Шишање је било лошег квалитета, а руно исповређивано до те мере да није било употребљиво. Због тога се одустало.

Има ли овај занат и спорт перспективу, како је стање код нас и у свету?

-У Америци и Канади имају велики проблем са бројем шишача јер је овај занат сврстан међу 15 најтежих на свету. Ако вам кажем да је један шишач ошишао 1030 оваца за дан онда схватате колико је то тежак посао. Ја годишње ошишам од 8 до 10 хиљада оваца. Смршам по сезони 15 килограма, потрошим до 10 литара воде дневно и радим 13 сати. Сезона почиње у априлу и мени је највећи проблем првих петнаестак дана док увежбам одређене захвате и не активирам одређене мишиће. Тако да на почетку сезоне дневно ошишам 50 оваца, а на крају сезоне на Старој планини у јуну месецу могу да ошишам и до 140 оваца. У Србији се на прсте једне руке могу се набројати професионални шишачи. Имамо 21 министра, а пет шишача оваца. То је толико тежак посао да се не препоручује младим људима који немају развијен костур. Оптерећује се кичмени стуб. Аустралијанци не препоручују да се не бавите овим спортом и занатом и ако немате 35 година. Они су тако далеко отишли да постоје и телесне мере које се препоручују за професионалног шишача. Нижи раст око 170 цм а телесна маса преко 100 кг. Могу да раде и до 20 година. Ово ће бити најдефицитаранији кадар, зато што ћемо у Србији имати два милиона оваца, а просечан учинак једног шишача је од пет до десет хиљада оваца годишње. Млади неће овај занат ни због скупе опреме коју најбоље производе Немци и Швајцарци. Две хиљаде евра коштају машинице које су потребне као и десет ножева од по 70 евра. То је најмање пет хиљада евра само за алат. Са друге стране Аустралијанци сматрају да шишач који је ошишао испод 30 хиљада оваца не може да се такмичи ни у нижим зонама. Девид Фаган ми је рекао да сам достигао полуквалификован професионални статус и када ошишам 50 хиљада оваца годишње да му се јавим да ме уврсти у неко европско такмичење. Никада нећемо достићи Аустралијске такмичаре јер су далеко отишли. Они имају чак и посебан режим исхране и раде више из спорта него радне делатности.


ЕКСПЕРИМЕНТИ У АМЕРИЦИ

У Америци и Канади је немогуће наћи добре шишаче. Зато су пре десетак година на Институту за биохемијска испитивања почели да раде на пројекту на новом начину шишања оваца. Већ је заживео и увелико се користи у Канади, а моје лично мишљење је да ће та техника шишања прећи и у Европу. У том пројекту развијена је техника да у одређеном периоду године навлаче на овце мреже које личе на врећицу за паприку или кромпир. То раде роботи. Затим се овци даје хемијски препарат који се зове биоклип у дози од два кубика и након мислим петнаестак дана вуна пукне на влакну а руно се не распадне зато што га мрежица држи. И након 15 дана они пусте овце кроз тунел расеку врећу и вуна падне са све врећицом. Није ми познат хемијски састав, али мислим да се ради о неком хормонском препарату који утиче да се влакно у пределу када излази из коже откине. Временом ако ће, ако се оваква тенденција да број оваца расте а шишача опада и Европа ће морати да прихвати овај начин шишања. И поред чињенице да је реч о хормонском препарату.



 

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА: Најлепше фотографије прелепе Шумадије.
НАЈБОЉИ РЕЦЕПТИ: Најбољи рецепти култног шумадијског ресторана "Библиотека код Милутина"